Kako će izgledati budućnost posle neoliberalizma?

Smanjenje uloge države u poslovanju, privatizacija strateških državnih resursa, manji porezi za bogate, smanjenje prava radnika, globalizacija po meri bogatih, itd. su karakteristike četrdesetogodišnje vladavine neoliberalizma. Kada su 2008. g. zbog svetske krize države počele da pomažu bankarski sektor, taj momenat je označio početak kraja neoliberalizma. Aktuelna pandemija 12 godina kasnije je dodatno potvrdila da neoliberalizam ne može opstati, ali se ipak za sada ne vidi jasno šta je to što treba da ga nasledi.

Preporuka: Pročitajte prvo ovaj tekst, i nakon toga pregledajte linkovane izvore na kraju članka.

1987. godine je pao Berlinski zid, i do 1997. g. taj period je nazivan “vreme posle pada Berlinskog zida”. Od 1997. g. ustalio se termin – Globalizacija. Već 12 godina živimo u vremenu kraja neoliberalizma, i još se ne zna šta će dominantno zameniti ovaj sistem, koji u manjoj ili većoj meri i dalje koristi najveći broj država na svetu.

Osnovni principi sistema koji bi trebalo da zameni neolibaralizam su poznati godinama: smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, održivi razvoj, garantovana zdravstvena nega za sve, dostupno obrazovanje po meri vremena u kojem živimo, sigurnost penzija, dostupne cene stanovanja, pristojan rad za pristojne plate… U različitim državama segmenti opisanog sistema postoje u manjoj ili većoj meri. Postavlja se pitanje da li će ovi zdravo-razumski principi socijalne pravde (koje neki zovu “levičarski principi”) postati dominantni u većini država u svetu, kao što je to trenutno slučaj sa neoliberalizmom?

Koje su alternative neoliberalnom kapitalizmu?

U tekstu “Neoliberalism must be pronounced dead and buried. Where next?” iz maja 2019. g, nobelovac Jozef Stiglic definiše tri glavne alternative politici neoliberalnog kapitalizma:

nacionalizam ekstremne desnice,
reformizam desnog centra i
progresivna levica.

U kontekstu ove podele, desni centar predstavlja aktuelne pobornike neoliberalnog kapitalizma.

Ovakva podela se ne odnosi na sve aktuelne tipove političkih sistema u svetu (primer nedemokratskih i prividno-demokratskih političkih sistema, kao i potpuno drugačija percepcija liberalnog kapitalizma u npr. skandinavskim državama). Zato je veoma važno predstaviti šta sve konkretno znače manje poznate alternative neoliberalizmu, i u kom kontekstu se može posmatrati političko-ekonomski razvoj nakon neoliberalizma.

Istorija pokazuje da je pre sedamdesetih godina prošlog veka neoliberalizam bio radikalna politička teorija

Maja 2020. g. objavljen je tekst Rutgera Bregmana “The neoliberal era is ending. What comes next?“. Po mom mišljenju, ovo je jedan od najvažnijih tekstova koji sam pročitao u poslednjih desetak godina. Važnost ovog teksta se vidi po tome da je preveden na veći broj jezika, a objavljen je prevod i kod nas pod nazivom “Era neoliberalizma se završava. Šta je sledeće?” Rutger Bregman je svetski poznat istoričar i filozof, koji u ovom tekstu kroz istorijski kontekst jednostavno objašnjava nastanak ideje neoliberalnog kapitalizma i njen ulazak u globalnu politiku. Ovaj istorijski kontekst Bregman dalje poredi sa sadašnjim kontekstom vremena pandemije.

Preporuka je da pogledate ovaj video u kojem Bregman, između ostalog, 2019. g. pominje važnost određene grupe radnika koji su ove godine postali poznati kao tzv. “esencijalni radnici”. Takođe, on pominje i podržava Trampovo insistiranje na vrednostima uspešnog kapitalizma iz pedesetih godina prošlog veka, kada je porez na bogatstvo u SAD bio 91%.

Istorija pokazuje da su svetske krize obično bile povod da nakon njih, neke prethodno radikalne teorije postanu preovlađujući način političkog delovanja, života i posla.

Nakon Drugog svetskog rata (svetska kriza), 1947. g. nastala je političko-ekonomska teorija neoliberalnog kapitalizma, koji se zasniva na slobodnom tržištu, bez kontrole države. 25 godina kasnije, tokom sedamdesetih godina prošlog veka, nakon velike naftne krize, teorija neoliberalnog kapitalizma je ušla na velika vrata zvanične politike u SAD i Engleskoj. Još početkom sedamdesetih godina, neoliberalizam je smatran radikalnom teorijom.

Koliko su nove političko-ekonomske teorije danas radikalne?

Spašavanje bankarskog sistema tokom krize 2008. g. je označilo početak kraja “kapitalističkog fundamentalizma”, kako neoliberalizam naziva nobelovac Jozef Stiglic. Ipak, nakon ove krize ništa se spektakularno novo nije desilo. Primeri pokreta/protesta kao što je “Occupy Wall Street” pokazali su da postoji artikulacija šta sve nije dobro u aktuelnom preovlađujućem političko-ekonomskom sistemu, ali u to vreme nije postojala preovlađujuća teorija koja bi zamenila neoliberalizam u praksi.

U poslednjih deset godina razrađeni su UN-ovi ciljevi održivog razvoja, OECD-ovi ciljevi boljeg života, veb sajt Svetskog ekonomskog Foruma godinama objavljuje veoma važne tekstove na teme trendova koji će postati preovlađujući u narednim decenijama (po mom mišljenju to je najvažniji medij na svetu) . Neke od ovih važnih tema su: smanjivanje razlika između bogatih i siromašnih (Economic Imbalances), ideja univerzalnog osnovnog prihoda (UBI), velike promene ekonomskog sistema koje su potrebne nakon dominacije neoliberalizma (The Great Reset), itd. Aktuelna pandemija je, između ostalog, dovela do sve češćeg korišćenja reči “solidarnost”, a godinama postoji ideja solidarne ekonomije (Solidarity Economy).

Do pre nekoliko godina nije bilo konceptualno artikulisano šta treba politički uraditi i kako to uraditi, da bi se ovaj sistem (neoliberalizam) promenio (slična je situacija sa problemima bojkota opozicije na prošlim izborima u Srbiji).

Interesantno je da je ekonomista Branko Mirković sa svojim blogom na temu globalne nejednakosti, jedna od globalno uticajnih osoba u segmentu odgovora na pitanje šta posle neoliberalizma.

Ipak, kao odgovor na pitanje koje teorije i koji teoretičari su danas najuticajniji za kreiranje odgovora na pitanje “šta posle neoliberalizma?”, dolazimo prvo do tri francuska ekonomista – Thomas Piketty, Emmanuel Saez i Gabriel Zucman. Njihovo polje rada je na temu načina smanjivanja jaza između bogatih i siromašnih različitim varijantama progresivnog oporezivanja. Do pre nekoliko godina oporezivanje bogatih delovalo je kao radikalna teorija, a danas?

Još važniji ekonomisti koji daju konkretne odgovore na pitanje “kako posle neoliberalizma?” su tri žene – Mariana Mazzucato, Carlota Perez i Stephanie Kelton. One za fokus svog rada imaju proučavanje načina na koje se stiče bogatstvo, i na koje načine ravnopravno i održivo raspodeliti vrednost tog bogatstva. One se ne zadovoljavaju ekonomskom teorijom, već pomažu njenu primenu u realnom životu.

Da bi razumeli važnost ovih ekonomistkinja, dovoljno je reći da su Mazzucato i Perez idejni tvorci inicijative “Green New Deal“, a Elizabeth Warren i Alexandria Ocasio-Cortez su angažovale Mazzucato kao ekonomskog savetnika.

Da li je kasno za velike promene političko-ekonomskog sistema nakon korone?

Aktuelna pandemija još nije prošla, i ne vidi joj se kraj. Niko danas ne zna kakve će sve posledice po ekonomiju doneti ova kriza. Ono što se zna je da svet nakon korone neće biti isti, jer već nije isti kao što je bio pre početka 2020. godine.

Istorija i aktuelna politička situacija u svetu pokazuju da istovremeno u različitim državama funkcionišu različiti politički sistemi. Ali, ono što je bilo nepojmljivo pre manje od godinu dana (npr. univerzalni osnovni prihod – UBI), sada se predstavlja kao sasvim realan scenario za rešavanje problema sadašnje i buduće velike nezaposlenosti u celom svetu.

Da li će i koji će političko-ekonomski sistem postati dominantan u svetu, videćemo sigurno u narednih nekoliko godina, i to će biti direktna posledica krize koju trenutno preživljavamo.

Izvori: