Slažem se sa svima onima koji kažu da bi bilo veoma delotvorno da se teme zaposlenja i nezaposlenosti pojavljuju u medijima onoliko često koliko se npr. trenutno veoma zahvalno pokriva tema zemljotresa u Kraljevu.
Povod za ovaj tekst su tri blog posta koja sam nedavno pročitao jedan za drugim:
- Isekla bih diplomu na froncle
“Stvarno dolazim u iskušenje da napisem CV sledeće sadržine: dipl. ecc, 10 godina iskustva, preterano sposobna, nasušna potreba prekovremeni rad, bez privatnog života, ne planiram decu ni brak u sledećih 10 godina (sudeći po ovom mom nesrećniku ni tad), atraktivnog izgleda, pogodna za Prvu šansu jer mi jedan od prethodnih poslodavaca nije uplaćivao doprinose, molim vas da me eksploatišete! I da, AKCIJSKO SNIŽENJE: spremna da volontiram pet godina za već od 9.000,00 RSD.” - Nikada nisam tražio posao, on je uvek nalazio mene
“…nekako imam utisak da su upravo ti ljudi koji su upravo završili fakultete tek sada nemaju pojma šta bi hteli da rade u životu. Tek su se sada zapitali, a gde ja mogu da se zaposlim sada kada sam završio to i to? Tek sada? Pa o čemu si mislio poslednjih deset godina?” - Zašto sam sklona tome da pre verujem u rešenja nego u probleme
“…šta govori o nama to što od nekog očekujemo da nam obezbedi bolji život? Naravno, naša kolektivna svest nalaže nam da čim se probudimo i iskrmeljamo zaposednemo sto u omiljenoj kafani, ispijemo kilogram kafe, zrno po zrno i pretresemo šta se juče desilo na Farmi – kome smrdi iz usta, a ko je koga savatao na senu. A kada pređemo te najvažnije teme, pljucnućemo državu koja nam ne da posao…”
Obavezno pročitajte komentare na ove tekstove, naročito one na post “Nikada nisam tražio posao…”. Ovde ću izdvojiti veoma indikativan komentar Dušana Katilovića:
- Formalna struka je bitna, ali CV-jevi u kome nema grama iskustva i u kome se navode samo uspesi vezani za studije – uverio sam se – reprezentuju osobe koje traze “uhlebljenje”. Kao takvi direktno zavrsavaju u e-kanti za djubre.
Na ovom blogu možete pronaći dosta tekstova na ovu temu, a ovom prilikom bih izdvojio “Raditi zato što se mora i/ili ono što se voli” i “Strategija za mlade: Borba protiv neadekvatnih studija, neradnika i manjka veština“.
Gde su glasovi onih stotina hiljada studenata koji ne mogu da nađu posao posle studiranja?
Veoma je važno primetiti da većina ovakvih tekstova privlači primarno na komentarisanje one osobe koje imaju slična mišljenja sa onim koje se iznosi u tekstu – ili su komentari u duhu aktivnog zapošljavanja, ili su u kontekstu kritikovanja loših poslodavaca, države, veza i vezica…
Kod onih tekstova koji su u kontekstu priče da je potreban dodatan trud pored studiranja da bi se na kraju došlo do adekvatnog posla, veoma će se retko tamo naći komentari onih koji su samo sedeli i studirali i na kraju “samo” traže posao.
Edukacija o zapošljavanju
Problemi sa neadekvatnošću studijskih programa u odnosu na potrebe privrede, neadekvatnost profesora koji ne znaju da nauče studente šta stvarno moraju da znaju da bi radili određene poslove, kao i sama neaktivnost studenata (koji dominantno polažu predmete, a ne uče materiju zbog toga da bi nešto saznali) su samo dokazi sistema destrukcije edukacije u ovoj državi koji se konstantno ruinira u poslednjih 30 godina.
Koliko je meni poznato, na ovim prostorima nikada nije postojala mogućnost da se za vreme studija u zvaničnom programu (ili ni pored zvaničnih programa) eksplicitno studenti uče:
- Kako efikasno naučiti konkretnu materiju koja je potrebna za usvajanje znanja i veština iz određenih oblasti koje pokrivaju programi studija?
- Kako kontinualno unapređivati znanje do kojeg se došlo usvajanjem određenog nastavnog programa?
- Kako prodati znanje koje se dobija na određenom programu studija?
- Kako upotrebiti svoje aktivnosti u vezi sa programima studija (studentske organizacije, takmičenja, volontiranje…) i networking (događaji u struci, druženja profesionalaca iz oblasti interesovanja studenata, strukovna udruženja…) radi uvođenja sebe na tržište rada?
Kako početi sa shvatanjem u kojem vremenu živite, i kakve su potrebe ovog vremena u odnosu na radno/poslovno okruženje?
Neki od vas znaju da sam u poslednjih nekoliko meseci držao određeni broj predavanja u kojima su bile ili dominantne ili veoma uočljive teme aktulnih problema sa zapošljavanjem.
U nastavku bih predstavio neke od saveta koji se manje ili više jednostavno mogu upotrebiti za unapređenje šansi za kvalitetno zaposlenje:
- Krenite da upoznajete osobe iz struke koja vas poslovno interesuje, pristupite strukovnim udruženjima, događajima i sl. aktivnostima u struci.Potrebno je da ste u situaciji da imate šta da predstavite od toga što ste radili u struci, ili da se prijavite da volontirate da bi ste što više naučili, i morate da naučite da komunicirate o temama iz struke.
- Napravite blog da biste demonstrirali vaše veštine i znanja. Vaš CV je samo tvrdnja da vi nešto znate da radite, a sa blogom na brz i jednostavan način isto možete da demonstrirate.
- Nemojte slepo slati vaš CV na sve adrese firmi do kojih dođete, već izaberite najinteresantnije i najvažnije firme po vama i pokušajte da proučite koje su njihove potrebe u vezi sa strukom koju poznajete, i šta biste vi mogli na tom planu da uradite/doprinesete. Te vrednost komunicirajte s njima.
- Pokušajte da naučite šta je važno za HR službe (ljudski resursi) i na koji način razmišljaju osobe iz oblasti HR-a kada zapošljavaju. Naročito je bitno da shvatite kako funkcionišu tzv. Head Hunteri, odnosno pojedinci i kompanije koji traže kadrove za najplaćenije i i najodgovornije poslove. Važno: Osnovni alat koji osobe iz HR-a i head hunteri koriste u svom radu jeste – Linkedin! Kako vam je razvijen vaš Linkedin nalog, i da li ste aktivni u stručnim diskusijama na Linkedinu?
- Pratite trendove u vašoj struci, i potrudite se da što pre usvojite najnovija znanja iz vaše struke (pa ih demonstrirajte – npr. putem bloga), to vam je najbolja šansa za brzo zapošljavanje na veoma kvalitetnim poslovnim pozicijama.
I za kraj:
- “Pomozi sebi, i Bog će ti pomoći.”
- “Ako ne pomogneš sebi, ni Bog ti ne može pomoći.”
Dopada mi se umerenost teksta, odnosno ne zauzimanje ni jedne ni druge strane u ekstremu, jer ekstremi nikad nisu dobri.
Problem koji se pojavljuje je da fakulteti čak i kada posreduju za studentske prakse, ne proveravaju u dovoljnoj meri kvalitet tih praksi, ili ono što je na zapadu normalno, ne osmišljaju zajedno sa privredom izgled tih praksi. Već prihvataju šta bilo, samo da bude određeni broj praksi formalno u ponudi.
Dodao bih da je profesionalni networking jedna bitnih stavki u kojima nažalost student koji je završio teško učestvuje jer prosto ne zna kako. Umesto da kreira svoje VLN (vritual learning network) ili PLN (personal learning network) još tokom studija i da kroz njih dalje gradi i kreira profesionalnu mrežu kako bi kasnije lakše pronalazio posao.
Znanje o hedhantingu će teško pomoći mladima u potrazi za poslom. Hedhanting se odnosi pre svega na pozicije za viši menadžment, nešto ređe srednji.
Studentima je samo neophodno da prate Infostud i slične sajtove koji ih vode kroz karijeru i u startu će povećati sebi šanse za dobijanje posla. Ono što činimo danas određuje naše sutra.
Sve je to jako dublje nego što mi posmatramo.
Ta nova radna snaga koja ispada sa pokretnih traka fakulteta gde samo na brzaka dobijaja implante znanja rasla je u vreme kada su njihovi rodtielji dobijali sigurne poslove doživotno. I sad, em što nemaju/mo adekvatno znanje, em sistem zapošljavanja više nije takav da podrži to.
Na novom ,,šlifovanju” mora se raditi od malih nogu. Mi još pripadamo generaciji ,,samo ti sine završi fakultet”. Tek kada postanu roditelji ovi kojima su znanje i praksa iznad diplome, učiće svoju decu drugačije i drugačije možda i bude.
A opet, možda je to samo stanje ličnosti i možda će proporcija ovih koji uče da bi završili fakultet i ovih koji uče da bi naučili uvek ostati ista.
Super post, i super su mi i ostala 3 posta, iako se ne slažem totalno sa prvim.
Ja sam malo pisao o tome u svom članku na Netokraciji http://www.netokracija.com/prvi-radni-dan-it-profesionalac-2087 . Meni je totalno nevjerojatno da mi kolege koje su samnom završile fakultet dolaze i žale se kako nemaju šta raditi, a ja radim 12-14 sati svaki dan i ne mogu sve stići uraditi.
Dobri, konkretni saveti! Pohvaljujem umerenost dopisa i konstruktivnost saveta. Doslo je do ogromne promene situacije u zemlji i u ekonomije. Ako se covek ne prilagodi, nastavi kao nekada da se oslanja na prijavu na Birou, i ceka poziv – izgubio je trku sa onima koji – ne plate za radno mesto, nego zarade svojim stavom radno mesto! Ne kazem da je lako imati poslice sa strane kad je sistem takav da ti ne omogucava da radis dok studiras, ali jednom stecena diploma mora da bude propracena i iskustvom i prakticnim znanjem – iz bilo cega! Makar da si u stanju da pokazes da umes da se snalazis u nepoznatim situacijama. Da napravis tortu za 150 osoba iako si geolog po struci, da organizujes komsiluk da okrecite zgradu… Pasivnost nikog ne privlaci pa ni onog koji trazi osobu da obavlja odredjene zadatke.
Prvi deo mi je malo nerazumljiv, mada bih morao pročitati 3 članka. A što se tiče nastavka fenomenalno uočeni problemi u društvu. Pored toga danas postoji dosta studentskih organizacija i treninga gde studenti mogu da nauče mnoge stvari, koje su navedene gore da su izostavljene u formalnom obrazovanju. Takođe, pored mogućnosti zaposlenja, mogućno je otvoriti sopstveni biznis, za šta postoje i besplatne obuke, mada je iskustvo iznad svega. U mom slučaju kroz honorarne poslove sam saznao mnoge cake, koje niko nikada ne bi rekao, čak ni na tim trenzinima za biznis i menadžment. A što se tiče pojedinaca, koji ne mogu da nađu posao je problem u tome što skoro niko nema neki strateški pristup i karijerni cilj, pre nego što upiše fakultet. To je jako teško očekivati od mladog čoveka, kome svašta drugo odvalči pažnju. Za to su ovi jaču američki univerziteti majka sa mentorskim pristupom, koji sve više prelazi u koučing, koji je jedno od najefikasnijih sredstava za postavljanje i ostvarenje kolektivnih i individualnih ciljeva.
Слажем се са многим ставкама из овог чланка, превасходно са тим да свршени студенти морају да схвате да им знање стечено на факултету не представља велику конкурентну предност у тражењу посла и да треба да се потруде да сами то знање допуне. Много је боље да наставе да уче оно што их занима, да постану стручни у некој конкретној теми, него да после факултета престану да раде и да напредују док се не запосле. Ипак, мислим да је за тек дипломце веома преурањено да се поуздају на LinkedIn и headhunter-е. Ти канали се углавном користе за запошљавање особа са значајним искуством које се не могу лако наћи, између осталог и зато што је коришћење и запољшавање путем LinkedIn-а временски захтевно за послодавца, а услуга headhunter-а је врло скупа.
Много је важније да “свежи” димпломци енергију утроше за прављење добре и конкретне пријаве за посао која ће им помоћи да се издигну изнад конкуренције, а и демонстрираће фирми сопствени професионализам и спремност да се додатно потруде. Данас су, нажалост, неретки огласи за посао на које се пријави и по више од хиљаду кандидата и врло је тешко проћи прву круг селекције биографија.
Ehh, da sam mogao da ovo pročitam pre nekih 3 god. al ni sad nije štetno 🙂
Ja sam od onih koji su se zaposlili pre dve i po decenije. Evo kako je to bilo samnom. Te 1983. godine potpuno sam porazila 100 kandidata na konkursu u jednoj medijskoj kući i osvojila komisiju bez ikakvih intervencija a kamoli veze. Očigledno da je pobedilo to što je posao bio kao stvoren za mene, to je poslodavac osetio i ja sam bila primljena.
Vremena su se otada definitivno promenila.
Ali jedno je ostalo isto: upornost i korak ispred drugih i dalje se isplati i donose bolje rezultate.
Glupo je reći: dok ne nađete posao u struci, radite nešto drugo (čuvajte tuđu decu iako ste lekar ili mesite torte za ketering lanac iako ste diplomirani novinar…). To što ste završili fakultet određene struke, ipak je nešto. Ako ništa drugo, to je licenca da se bavite tim poslom i ne bi trebalo omalovažavati ono što se na fakultetu naučilo… Ja sam pre za to da se nešto menja kolektivno i u društvu, a ne na nivou pojedinca. Pojedinac može biti samo uporan u svom slučaju. Ali, bojim se da u obrazovanju mladog čoveka, osim roditelja, treba da učestvuje i društvo.
Međutim, ako pogledate zapadna iskustva, obrazovanje nije stvar društva, to je vaša lična stvar. Svako ko završi fakultet ne znači da će upražnjavati to zanimanje tokom života. O tome svedoče brojni primeri glumaca, muzičara, političara i javnih ličnosti koji su završili određene škole a u životu se bavili nečim sasvim drugim. Možda je u pitanju talenat ili posebna sklonost, zato je potrebno od malih nogu znati za šta jesmo stvoreni a šta nam nikako ne leži. Nema svako od nas sreću da ga usmeravaju roditelji, sudbine su različite… Teško je bilo šta savetovati. Da sam opet mlada, uradila bih isto: studirala samo ono što volim i bavila se samo onim za šta sam talentovana i za šta me je Bog stvorio.