U više navrata na ovom blogu je bilo reči o značaju sadržaja, ove godine na E-trgovini ste mogli slušati o efektima kvalitetnog kreiranja sadržaja, prošle godine na BizBuzz-u mogli ste slušati o gramatičkom kvalitetu tekstova na domaćem Webu…
U nedavno napisanom tekstu o kapitalu društvenih medija, pominje se činjenica da uspeh online nastupa organizacije isključivo zavisi od uspostavljene reputacije na Internetu. Dominantno, kreirani sadržaj utiče na reputaciju, a veoma bitna komponenta kredibiliteta (pisanog) sadržaja je i njegov smisao, (ne)pismenost, fond reči, gramatika…
Tematika jezičke korektnosti i tačnosti pisanja za Web je veoma aktuelna (i biće još dugo vremena), jer za razliku o klasičnih medija gde se ne ulazi u posao objavljivanja sadržaja ako u medijumu ne postoji lektor, na domaćem Webu se može izbrojati eventualno “na prste dve ruke” broj komercijalnih Web sajtova koji imaju profesionalno rešen problem lekture novo-objavljenih sadržaja.
U kontekstu jezičke korektnosti i tačnosti pisanja za Web, zamolio sam Tatjanu Vehovec (a.k.a. Mooshema) da mi odgovori na nekoliko pitanja iz ove oblasti na osnovu svog iskustva.
Iako je Tatjana veoma poznata u regionalnim Web okvirima (ona je već godinama vlasnik jednog od najuticajnijih blogova u Srbiji), manje je poznato da pored posla urednice izdavačke kuće Vega Media, ona drži i Studio za redakturu copywriting i produkciju – Kolegijum (ovde detaljnije).
Tatjana već duže vremena radi za određeni broj Web sajtova lekturu, korekturu, redakciju, kreiranje sadržaja, i to na nivou dugoročnih ugovora.
Kakvo je tvoje profesionalno mišljenje o pisanim sadržajima na domaćem Webu, naročito na komercijalnim Web sajtovima?
Nema uzbuđenja, nema kreativnosti, nema razmišljanja. Većina sadržaja domaćih web sajtova su kao pijačni cegeri loših domaćica, na dnu su jagode, na njih bačen krompir i dve glavice kupusa, a kad to istresu na sto, shvate da ne znaju šta će da kuvaju za ručak jer im fali luk i vegeta, a jagode mogu da bace umesto da ih stave na šlag.
Koja je po tvom mišljenju razlika između klasičnog pisanja i pisanja za Web?
Ako pod klasičnim pisanjem podrazumevaš štampani materijal, onda razliku treba tražiti u čitaocu, a ne u pisanju. Čitalac koji čita štampani tekst, pripremljen je da čita duže i da sam dolazi do suštine onoga što je napisano. Njemu se preko pisanog teksta obraćamo kao sagovorniku koji je za nas izdvojio vreme i na njegovo vreme računamo.
Upravo obrnuto, u pisanju za Web, pre svega komercijalnih sadržaja, moramo da pišemo tako, da se vidi da poštujemo vreme svog čitaoca i da ga on nema na pretek te da je na Internetu da bi za što kraće vreme prikupio što više informacija. Tada je važno da ta informacija bude in medias res, direktno u glavu, u srž stvari, a ne pričam ti priču.
Razliku smo prirodno sami napravili, intuitivno osetivši da ona postoji: onoga ko komunicira sa štampanim tekstom nazivamo čitaocem, onoga ko čita Web sadržaj nazivamo posetiocem.
Šta god da se piše, uvek treba imati na umu čitaoca (ne samo kao pripadnika ciljne grupe), ali na svesnom nivou. Ostalo prodajem…
Da li sa aspekta tvog posla može da se kaže nešto o specifičnosti linkovanja sadržaja u tekstu?
To opet čini razliku između štampanog i Web sadržaja. Ono što se u opipljivom svetu zove referenca, registar ili footnota, u Web prostoru postaje veza, link na koji se referiše radi dobijanja više podataka. I tu uvek treba pronalaziti meru i ne zapasti u zamku da posetilac bude smoren preteranim mogućnostima. To može da bude odbijajuće.
Što se tiče jezičkog tretmana linka koji referiše na nešto izvan prostora sajta na kojem se nalazi, dobro je naglasiti malom frazom da je potrebno kliknuti za više informacija, ili naglasiti da se klikom na link odlazi sa sajta, ukoliko je to slučaj.
Tretman linka podrazumeva pretpostavku da na vašem komercijalnom sajtu nije uvek posetilac koji je na Internetu u prirodnom okruženju. Dovoljno je da pomislite na svog oca koji zna da čita, ali mu je za čitanje Web sadržaja potrebna mala dodatna instrukcija, dovoljno diskretna ali i odmereno bukvalna, da on ne oseti frustraciju, a da ne vređa one koji o Webu znaju puno.
Mi ne želimo ničim da frustriramo našeg posetioca. Cilj nam je da ga vežemo za sebe.
Da li možeš navesti primere domaćih sajtova na kojima se vidi da se vodi računa o gramatičkoj korektnosti i prilagođenosti pisanju za Web (a da se ne radi o tvojim klijentima )?
Želim prvo ovo da vam pokažem (kliknite na link) Ovde nema ništa o osnovnih premisa koje podrazumevaju, ne samo Web komunikaciju, nego komunikaciju kao takvu.
1. “Cilj na je bio”
– A, kada vam je bio? Zašto više nije? Kako mislite da vam verujemo ako ste nekada imali cilj? Da li ste ga menjali za neki drugi, ili ste sada samo bez cilja? Što se nama žalite?
+ Nije naš cilj bio, nego: Uspešno smo ostvarili cilj da… i eto intervencije koja pravi razliku. To je copywriting.
2. “jedinstveno medijsko sredstvo”
– Jedinstveno – da li ste ga vi smislili? Da li se maže na hleb? Da li je dobro protiv tvrdokornih mrlja? Kakvo medijsko sredstvo i šta je medijsko sredstvo?
+ Ne možete lagati. Ako niste vlasnik patenta za to ‘sredstvo’, onda to nije jedinstveno. Nemate vremena da budete opšti – morate odmah reći o čemu je reč.
3. “- privlači pažnju prolaznika na sebe”
– Predmet nema bitak, nema ‘sebe’. A, kako planirate da mi prodate to ‘jedinstveno medijsko sredstvo’ o kojem još ništa nisam saznala, ako će ono da privlači pažnju na ‘sebe’ a ne na mene? Šta će mi to?
Primetićemo i da im naslovna strana nema naslov stranice Untitled Document?!), da do kraja teksta ima još nekoliko korekturnih grešaka (čak i u nazivu preduzeća, odnosno, misterioznog ‘medijskog sredstva’ i da je za završnicu uspešno izbegnuto pravilno dekliniranje po rodu i broju…
Sada mali komercijalnih predah (hvala Dragane na mogućnosti), redakcijsku intervenciju na ovom tekstu Kolegijum naplaćuje 500 dinara. Web i SEO copywriting još dodatnih 3.000 po strani, plus-minus. Šta mislite, koliko su platili ovi ljudi, izbegavši da plate brigu o sopstvenom sadržaju, da se ovako brukaju?
Iako se o lošem konju može reći samo jedno, a o dobrom mnogo toga, ovde obrnuto: pogledajte ovde jedan dobar primer i to je to.
Koji bi bili tvoji osnovni saveti za kreiranje jezički ispravnih tekstova za Web?
Iskoristila sam prethodno pitanje da kroz jedan loš primer ukažem na ono o čemu treba brinuti, ne samo sa aspekta jezički čistog testa, već o celokupnom sadržaju.
Svako ko kreira, pre svega komercijalni sadržaj, mora sebi prvo da postavi nekoliko pitanja kada je saznao šta prodaje:
1. Kome to prodajem?
2. Kako ću ga privući?
3. Kako ću ga zadržati?
Sve ostalo se razlikuje od toga da li prodajte robu ili uslugu.
Ako govorimo bazičnim stvarima, o pravopisu i gramatici, onda je prvi i najvažniji korak predati tekstove profesionalcima na uređivanje, ili konsultovati pravopis, a ne tuđe sajtove.
Greške koje nalazimo su uobičajene, zapravo su copy cat već postojećih grešaka, onih koje smo već negde videli i spontano i nekritički usvojili. To se ne odnosi samo na pravopis, nego i na fraze i sklopove rečenica.
Da se na samom kraju vratim na analogiju koju sam napravila na samom početku: Web sadržaj na sajtu nije ceger za pijacu u koji treba strpati što više atikala, bez ikakvog reda. To je više kao damska torbica u koju staje tačno onoliko koliko je potrebno za izlazak.
I reči prodaju...,
Što ne pomenu ranije da se Mooshema ovim bavi. Nedavno sam završio jedan posao za koji je trebao i težak copywriting a nisam znao koga mogu za to da angažujem.
Jedna napomena za čitaoce ovog intervjua: radila sam ga rano jutros, u brzini zbog ranije zakazanog sastanka, i napravila klasičnu grešku: nisam ga pročitala pre slanja 😛
Pošto je već bilo kasno da intervenišem jer je Dragan već objavio intervju, pozivam onoga koga ne mrzi, da pronađe greške, a ja ću mu zauzvrat dati 15% popusta ako mu ikada zatrebaju usluge Kolegijuma.
Dakle, ima i korekturnih, gramatičkih i semantičkih grešaka (jedna me posebno nervira i sramoti 🙂 )
Baš me zanima ko ima oko (taj mi može biti konkurencija).
# Supuroviću, to će ti verovatno uvek trebati, pa sada znaš. I meni je žao što nismo bili povezani.
Da probam:
“Ostalo prodajem ” – nije mu baš mesto 🙂
“footnota” – footnote ili fusnota?
“ništa o osnovnih” – ništa od osnovnih?
“Cilj na je bio” – “Cilj nam je bio?
“verujemo ako ste nekada imali cilj” – verujemo da ste nekada imali cilj?
“da li prodajte” – da li prodajete?
“Ako govorimo bazičnim stvarima” – Ako govorimo o bazičnim stvarima?
Naravno da je gramatički pravilno kreiran i oblikovan sadržaj vrlo bitan kako za organizacije, tako i za pojedinačne poslovne korisnike. Kvalitetan sadržaj je ogledalo firme ili web sajta, i sadržaj je taj koji zadržava posetioce i u većini slučajeva završava posao.
I kao što je navela Mooshema minimalan trošak za lekturu može nam kasnije uštedeti mnogo novca. Vlasnici korporativnih sajtova treba o ovome da vode računa.
Bravo, Vesiću, skoro sve si našao (mislim da si samo jednu stvar, onu koja me najviše nervira, propustio) ali, među tvojim primedbama ima i viška.
Prvi primer, može, to je stilska stvar.
Peti primer, možda nedostaje zarez da bi bilo razumljivo, ali greška nije to što si mislio. “ako ste nekada imali cilj” je misaona celina (sa taktom smisaonice na prošlo vreme, ‘nekada’. Ali, eto šta su zarezi, bravo!
Ostalo sve – čista petica.
Hoćeš li popust na popust ili, kako? 😛
# Bojane, još sa webom i nije problem. Dovoljno je imati svest i volje, lako se sve ispravlja. A zamisli primer, ako danas budem imala vremena prikazaću ga na svom blogu, kada velika svetska kompanija plati oglas na četvrtini strane u najtiražnijim novinama, a u njemu pet grešaka!
E, to je već problem. Nevolja sa štampanim tekstom, te greške ti ostaju zauvek. I, onda, šta je skuplje, da uštediš na jednoj banalnoj redakciji, ili da pustiš da za velike pare imaš dokaz svojoj lenjosti i preziru prema klijentima kojima se obraćaš?
Pored gramatičkih grešaka, ovaj tekst je nečitljiv zbog lošeg formatiranja. zato sam se i izgubio negde na polovini
To jeste:
– nema jasno formatiranog pitanje (pitanje je odvojeno samo jednim italic stilom) a potrebno ga je odvojiti možda čak i nekim h4 headingom ili gastaviti u quotes.
– nema korišćenja h2 i h3 tagova, to jest nema podnaslova. ovo posebno treba primeniti kod nabrajanja 1. “Cilj na je bio”, pa onda primeniti isti h3 na 2. “jedinstveno medijsko sredstvo” ….
– nema boldovanja u tekstu. kada vidim 5 pasusa bez ikakvog stila i bez ijednog “hvatača pažnje” automatski podrazumevam da je palamuđenje :))
– treba isključiti u opcijama wordpresa da se smajliji konvertuju u slike, pošto se na ove smajlije takođe primenjuje stil (border:1px solid black) te ti smajliji nisu smajliji nego neke rugobe koje ne podnosim. i eniax.net ih je ostavio samo su borderi sivi.
Sve u svemu – svima jedna osnovna preporukica http://www.amazon.com/Content-King-line-Emarketing-Essentials/dp/0750663170
ujedno velike pohvale za ovaj tekst i posebno za Tatjanu. mislim da je važnost dobrog sadržaja presudna, ali se kod nas ova oblast dovoljno ne istražuje.
# Veroljube, u pravu si. Sigurno će Dragan to popraviti. Vizuelna dinamika i u najobičnijem tekstu je jako važna.
Hajde # Dragane, makar izbaci te smajlije 🙂
Meni je čudno da tekst koji govori o važnosti gramatike, formatiranja i sl. postaje loš primjer toga istoga.
Namjera teksta je bila vrlo dobra, ali realizacija je brzopleta. Ako se ovaj tekst bude prodavao slabu će cijenu ostvariti.
Ono što je dobro kod pisanja za Web je činjenica da u svakom trenutku možemo napraviti određene izmjene.
Također je u tekstu bilo govora o linkovima i kako oni mogu zbuniti posjetitelja ako ih ima previše – ovdje ih ima točno 12 što može oduzeti puno vremena ako bi se išlo na svaki od njih.
@ Tatjana – ‘dekliniranje po rodu i broju’ – nedostaje > . < na kraju rečenice. Moram i ja da pokušam pogoditi što te najviše smeta u tekstu. 😉
# Tomislave, tu tačku je progutao nesrećni emotikon. 🙂 Kao i u primeru “Ostalo prodajem” (gde bi iza ‘Ostalo’ mogao lepo da čučne jedan zarez. Ipak, za tvoju razložnu kritičnost, javno ti nudim popust ako ti ikada zatreba nešto iz repertoara naših usluga. Verujem da imaš poverenja u mene.
Što se tiče neotkrivenih grešaka, ono što još niko nije našao, predstavlja finese teksta. Slovnu grešku je lakše otkriti.
Tačnije, ostalo je još dve stvari. Jedna se odnosi na semantičku neodrživost rečenice, a druga na jedan pleonazam, za koji sam mislila da će ga pre primetiti ljudi bliskiji webu, nego ‘jezičari’.
Ne mislim da je ovo loš primer. Naprotiv. Domaćin bloga je objavio tekst pre nego što sam mu poslala novu verziju, sa ispravljenim greškama. Potom smo se dogovorili da greške ipak ostanu, jer to daje povod za dalju komunikaciju, što nam, očigledno, dobro ide.
🙂
Ostale su, a ne ostalo je. 😉
Da li se pleonazam, ali i pomalo nezgrapna semantička konstrukcija, nalaze u rečenici “Upravo obrnuto, u pisanju za Web, pre svega komercijalnih sadržaja, moramo da pišemo tako, da se vidi da poštujemo vreme svog čitaoca….”
(U pisanju…moramo da pišemo…”
Mislim da bi zgodnije bilo “Pišući za web, moramo da poštujemo svog čitaoca i njegovo vreme…”
Inače, prava tema i, kao što zaključujem, zaista kompetentna i prava sagovornica. Domaći web je carstvo nezgrapnih i (polu)pismenih rečenica. Ne bih da i ja dajem svoj doprinos toj “simpatičnoj pojavi” i zaista bih voleo da sve ovo nekako “poraste” i nađe svoj stalni “ćošak” možda baš na ovom blogu.
Srdačan pozdrav!
Odličan intervju! Da se svi zamislimo 🙂
Nisam (do sada) znala čime se bavi blogerka čiji su tekstovi bili među prvima koje sam pročitala kada sam počela da pišem blog.
@ Tatjana – ako ste se vas dvoje dogovorili da tekst ostane u prvotnom izdanju to je onda druga stvar. Prije mi se ovo činilo dosta neozbiljnim, ali sada mi je jasan vaš cilj koji ste uspješno ostvarili.
Zahvaljujem na ponudi, ako ikada budem trebao neku od usluga referirat ću se na ovaj tekst odnosno post – povjerenje nije upitno.
# Dragan R. ti si pravilno otkrio jednu, dozlaboga 😉 , rogobatnu rečenicu na koju nisam obraitila pažnju. Ona je mogla da se reši bolje i to bi još jedno čitanje (koje je izostalo) rešilo.
# CyberCat, drago mi je da si osetila potrebu da kažeš ‘da se zamisliš’. Treba stalno povećavati svest o tome i to će postati deo redovne potrebe.
# Tomislave, tu sam. Hvala na poverenju.
# Ostali, ako ima zainteresovanih, do ujutru ću skrenuti pažnju na preostale dve greške koje se nalaze u delu koji se odnosi na moje navode.
Nadam se da su sada pitanja bolje vizuelno istaknuta.
Inače, kada sam primetio da je Tanja poslala ispravku, odmah sam je nazvao da joj kažem da neću stići odmah da ispravim tekst, i onda je ona predložila da ostane ovako – “niko nije bezgrešan”, a iz grešaka se i najbolje uči…
Što se tiče velikog broja linkova u tekstu, primetićete da se to na mom blogu često dešava. Razlog za to je što onima koje stvarno interesuje određena tematika, takvi će pročitati sve… Oni drugi neće. Morate znati da se ovaj blog obraća veoma različitim ciljnim grupama…
Ova „igra“ će postati oponent sadržini teksta – uhvatio sam sebe da „uživam“ tražeći greške ili bar „može biti“ greške!
No, da probam još jednom, pomalo umoran i pospan:
„Iskoristila sam prethodno pitanje da kroz jedan loš primer ukažem na ono o čemu treba brinuti, ne samo sa aspekta jezički čistog testa, već o celokupnom sadržaju.“
Rekao bih da treba: „već i celokupnog sadržaja.“
‘Ajd dalje:
„Sve ostalo se razlikuje od toga da li prodajte robu ili uslugu.“
Možda bi zvučalo zgodnije: Sve ostalo se razlikuje u zavisnosti od toga da li prodajete robu ili uslugu.“
Potom:
„…da je za završnicu uspešno izbegnuto pravilno dekliniranje po rodu i broju… „
Bliže mi je: „da je u završnici uspešno izbegnuto pravilno dekliniranje.“
I još:
„Što se tiče jezičkog tretmana linka koji referiše na nešto izvan prostora sajta na kojem se nalazi…“
Moj predlog: izbaciti „na nešto“ – dovoljno je reći da „link referiše izvan prostora…“
Pozdrav 🙂
Lepo je vidjeti sinergiju eksperata na delu… Eksperta za jezik cija pouka sadrzi skandalozne gramaticke i stilske greske i eksperta za web ciji nas biljno-cvjetni blog vraca u razleprsane web devedesete, sa utjehom da bar u ovom poduhvatu od clanka nema njegovih maestralnih analiza oblikovanih koriscenjem prevoda tudjih dostignuca sa engleskog i naprednih cut&paste tehnika…
Uz ovakav trust mozgova, online zajednica zaista ne bi trebalo da brine za svoju buducnost… Similis simil gaudet!
Amin. Znaš Tanja, tvoj intervju je na logaciji gde se s vremena na vreme pojavljuju oni koji misle da sam ja “prodavac magle”.
# DraganR. Ti si se baš potrudio. To je proces rada u kojem se ja svakodnevno nalazim. Merim svaku reč i njenu težinu, ulogu, mesto. Naravno da sve može drgačije i da mnogo toga može bolje. Nisam se toliko potrudila oko ovog intervjua, jer to nije forma u kojoj je neophodno savršenstvo – ukoliko ono uopšte postoji.
Ipak, ostala sam dužna:
1. “Web sadržaj na sajtu” (poslednji pasus)
Mislim, a gde inače nalazimo web sadržaj? :))))
2. “Dovoljno je da pomislite na svog oca koji zna da čita, ali mu je za čitanje Web sadržaja potrebna mala dodatna instrukcija, dovoljno diskretna ali i odmereno bukvalna, da on ne oseti frustraciju, a da ne vređa one koji o Webu znaju puno.”
Ko da ne vređa one koji o Webu znaju puno? Otac? :))))
Eto, toliko od mene. Hvala svima koji su učestvovali na ovoj divnoj zabavi.
# Radoje, sredite da se na ovom linku http://www.virtuelnaberza.com/pravila.php#kladionica ubaci nedostajuću razmak između ‘10.000.000’ i ‘virtuelnih dinara’.
😉
Trebaće nam još malo vremena da pokopčamo finese oko obraćanja javnosti preko weba. Ali web-stil je samo nadgradnja. Usavršavanje verbalnih veštine tj. veština da pismeno ili usmeno precizno, slikovito, sugestivno itd. izrazimo ono što mislimo i osećamo je posao koji traje čitav život, ne samo od prvog razreda o.š., već od rodjenja.
Po mom mišljenju gramatičke, pravopisne, pa čak ni stilske greške nisu preterano veliki problem. One se relativno lako ispravljaju. Nešto je teže proširiti rečnik i popraviti sredstva izražavanja (korisne, a zanemarene gramatičke strukture).
Ali najveći naš problem je nedostatak logike tj. koncepta, načinu oblikovanja jasnih, pročišćenih misli i ideja. Tu jako loše stojimo u odnosu na velike kulture (npr. englesko, nemačko, francusko govorno područje). Naravno i ovo se uči, ali zahteva mnogo vremena, a tom mukotrpnom poslu kod nas se ne posvećuje dovoljno pažnje.
Nastavak.
(Nisam sigurna kolika je maksimalna dozvoljena dužina komentara, pa će moj komentar ovaj put biti iz dva nastavka.)
Zbog toga na sajtovima srpskog govornog područja imamo malo zaista kvalitetnog štiva za čitanje. Većina tekstova je prilično nedorečena, ponekad čak i nerazumljiva, nelogična, zbunjujuća ili dezinformišuća.
Nekoliko osnovnih pitanja koja sebi treba postaviti pri oblikovanju teksta bi bio:
1. Šta ja hoću da kažem? (Ako nam nije do kraja jasno, treba još raditi na ideji)
2. Zašto bi to moglo biti zanimljivo posetiocu mog sajta? (Ako nema razloga, potpuno odustati od ideje)
3. Da li tekst potpuno precizno odslikava moje misli, tj. ideje? (Ako ne, raditi dalje na njemu, tražiti preciznije izraze, “tumbati” reči i rečenice, izbacivati digresije)
4. Da li će ne baš preterano zainteresovani posetilac moći da prati moje izlaganje? (Ako neće, usporiti ritam izlaganja, uneti dodatna objašnjenja, rasterećivati tekst od stručnih izraza i teško shvatljivih, preterano apstraktnih ideja, izdeliti tekst na više tematskih celina itd.)
Ima tu još dosta “nauke” ali nema se prostora ni vremena. Trebalo organizovati kurseve za web-izražavanje.
It’s all about money and seo.
Kvalitatan tekst ništa ne znači
– ako nije u funkciji zarade
– ako nije napisan na način da ga pretraživači vole i dodatno optimizovan po potrebi
Loš tekst će uvek pobediti ako ispuni prethodna dva uslova.
Dobro je što se i kod nas konačno pojavljuju agencije koje nude ovakvu vrstu jezičkih usluga. Sve pohvale Draganu za izbor teme!
Loše je, međutim, što ovaj tekst nije na očekivanom nivou jezičke ispravnosti. Maltene deluje kao antireklama za agenciju koja se bavi lekturom, redakturom i korekturom…
Čak i da zanemarimo omaške u kucanju, stilske manjkavosti i gutanje pojedinih slova, problem su greške koje se ponavljaju kroz tekst (npr. nerazlikovanje crte i crtice, pogrešna upotreba crtice kod padežnih nastavaka itd.).
Moje opaske padaju u vodu ako je ideja bila da se “podigne prašina”. To ste svakako uspeli. 🙂
Sve što mi radimo, mi koji prodajemo reči i rečenice, sve je to samo tehnološki presovana ovako ili onako – stara dobra priča. Pričamo priču i to bi želeli ili uspevamo da prodamo.
Na pisaćoj mašini (imam svoju prvu u ormanu, sentimentalni prtljag…), na kompu, čak i na minijaturnoj beležnici za poruke – ništa mi drugo ne radimo nego pričamo priče.
Od prvog (valjda) stanovnika Altamire i Fondegona, od onih mučenika što su se mlatili sa papirusima, od Šekspira, od engleske sluškinje ili kraljice Viktorije, od magacionera u lokalnom dikontu, od tebe i mene, ma ko da smo, ništa niko ne očekuje dok pišemo nego da to, na kraju, bude dobra zanimljiva priča.
Posle će se već pojaviti neko da to ubaci u kakvu definiciju: esej, analiza, drama, dnevnik rada, knjiga faktura…
Sva ostala nauka je u tome kako unovčiti svoju priču. (Mada ni to nije nužno – često novcem maskiramo neke svoje nevidljive, čak i nama samima, ciljeve i želje.)
Ja sam old fashion dečko, kupujem npr. novine ili neki časopis samo zbog jednog autora/autorke očekujući od njih priču na kakve su me navikli. Ostalo prelistam reda radi, da me ne gnjave “zbog rasipanja para.”
I na webu osnovna greška svakog ko se lati tastature je to što misli da je zanimljiv – a nigde priče! Šta će mi, dok čitam, bilo čija istina, analiza, pamet ili emocije ako nisu zanimljivo pretočene u priču? Ma ne treba nam to ni online niti offline. (Treba mi u realu, kad sam nekakav akter i živim, a ne pišem.)
Pismena, gramatički i pravopisno bar korektna (Hemingvej je stalno pisao “ja bi”!) priča, samo to je roba koju možete prodati ma gde, a na netu posebno.
A ovde sam, btw, da bih naučio – kako.
[…] su reči na sajtu bitne pročitajte kod Dragana a donji grafikon (nastavite na čitate i posle njega jer najbolje dolazi na kraju) vam pokazuje da […]
Dragan:
“…priča, samo to je roba koju možete prodati ma gde, a na netu posebno.
A ovde sam, btw, da bih naučio – kako. ”
He,he. U tome i jeste fora. Ne može se naučiti. To je talenat od Boga dat. Imaš ga ili nemaš. Ako imaš, postaješ veliki pisac, ako ne, paaa… šta znam… malo patiš i…ništa, nastaviš da pišeš malo manje zanimljive priče, jer danas se pisati mora. :)))
Sonja, slažem se – talenat za pisanje imaš ili nemaš. Pišem ( i plaćaju me) od petnaeste godine, a to je..hmm, pa prilično davno bilo. Plaćali su me i u međuvremenu i danas. Nemam sa tim problema kada je u pitanju štampana reč, još preciznije novinarska.
No, ta „tehnologija pričanja“ je, ima dobrih tekstova o tome i ovde kod Varagića, u totalnoj defanzivi, skoro pred raspadom.
Držim se, čak i izdajem (još uvek isplative) lokalne novine…i dovoljno sam oran da ne potonem sa izbušenim brodom štampanog novinarstva.
Kad kažem „ovde sam da naučim kako prodati priču“ ne mislim da ne umem da je napišem – pretpostavljam da bih u protivnom promenio profesiju ili „skapao od gladi“.
„Kako prodati priču na internetu“ je sasvim druga tema, zanatska, veština koja mora da se nauči – to nije od Boga dato.
U tome je stvar.
Pa teško je prodati priču na srpskom (čak i jako dobru) preko Interneta. Srpsko govorno područje još nije savladalo i prihvatilo ni katalošku prodaju zavesa i sportske opreme, a kamo li “intelektualne robe” preko Interneta. Osim toga, ovde svako poznaje svakog, svi su jako pametni, mreža brza, a države o tome pojma nemaju :))), pa se jednom kupljena (tj. plaćena) priča očas nadje u računarima čitave šire familije, suseda, prijatelja i poznanika. Tako autor svoje delo proda jednom-dvaput, i više nikad.
Internet je i kod nas jako dobar kao kanal za reklamiranje i prodaju neke kabaste robe (npr. gradjevinskog materijala), koja ne može da prodje kroz “žicu” i usluga (npr. putovanja, restorani) za koje je potrebno prisustvo radne snage ponudjača.
Ali ne treba odustajati. Valjda ćemo se i mi jednom dovesti u red i početi da poštujemo i štitimo autorska prava.
Malo sam uneo zbrku u komentare: nepotrebno pričam čas o tome kako je sve što ljudi pišu ili čitaju zapravo priča, a čas o tome kako „naplatiti“ tu priču.
Mislim da je najveći problem zastarelost autorskih/intelektualnih prava – sve je to „do-pisivanje“ tekstova konvencija s početka veka. Pa kad neki bata izmisli gramofon, dodamo gramofon u tekst, isto za radio, TV i tako, step by step, eto nas na netu koji je sve to obesmislio i „odgurnuo“ u staro gvožđe prava.
Nismo mi tu poseban „specijalitet“ – svuda net drma i primorava poslednje dinosauruse da se prilagode novom svetu drugačijih običaja.
A to „mora da može“.
Sve dok postoji prastara ljudska potreba za pričom i slikom (komentarom, vestima, kolumnama, bajkama, crtežima…) biće te robe svuda.
Samo je pitanje vremena kako pronaći način koji će zadovoljiti i čitaoce i autore – jedne da svoj rad naplate, druge da se ne osećaju „odranim“.
“Valjda ćemo se i mi jednom dovesti u red i početi da poštujemo i štitimo autorska prava. ”
Autorska prava se štite po privatnoj tužbi a ne po službenoj dužnosti, kao i svuda u svetu. Dovoljno su zaštićena sa pravne strane, a onaj kome su povređena je taj koji treba da preduzima odgovarajuće mere.
Kad smo čuli da je u Srbiji neko dobio odštetu za povređena autorska prava? Ja se ne sećam.
Znači li to da smo pravno slabo obrazovani i ne znamo da ostvarimo ono što je privatnom tužbom lako ostvarljivo? Malo verovatno.
Ne mislim ni da čemo se dovesti u red – ljudi počnu da postupaju ispravno (dovedu se u red) kad im ponestanu sve druge mogućnosti. Bar dobar deo sveta.
Velika je to tema, puna glavnih tokova i rukavaca, ali je suština ista u svakom delu sveta: koncept autorskih prava je generalno za staro gvožđe. Obesmišljen je samom činjenicom da se za svoje pravo vlasnik mora tući po sudovima – i pri tom imati novaca za skupe procese. Sudovi postoje da isprave problem kad sve drugo zakaže.
Blagodeti moderne tehnologije omogućavaju tako suptilno, manje ili više, kršenje tih prava, da je starim normama nemoguće koliko-toliko bez “cimanja” zaštititi autora.
To je moj stav, mada znam da, recimo, pojedini veliki listovi u Srbiji imaju godišnji “budžet” za plaćanje odštete autorima kojima su, uglavnom sa interneta, drpili tekst ili fotografiju. I da je jedan baš veliki beogradski dnevnik prosledio svojim dopisnicima cirkular sa upozorenjem da tekstove koje šalju redakciji ne “ukrašavaju” fotografijama skinutim sa weba.
Sadašnja arhaična pravna regulativa, eto, može da “odradi posao”, ali je to sve skupa krpljenje rupa na dotrajalom kolovozu.
Ne verujem da je u tome poenta.
Ne znam. Ja ne razumem ljude koji očekuju da njihov na Internetu objavljeni rad niko ne koristi dalje, u svoje svrhe. Nije Internet sef u kom se čuvaju dragocenosti, nego prostor u kom postoji vrlo živa razmena. On je za to i osmišljen i za to služi. Ko hoće da njegovo delo bude zaštićeno, neka ne ovjavljuje na Internetu, nego u papiru, ili još bolje, neka uopšte ne objavljuje i ono što stvori neka čuva iza sedam brava (mada je autorsko pravo najteže dokazati upravo nad neobjavljenim radovima). Ne znam zašto takvi ljudi uopšte stvaraju, ako ne da njihov rad nekom koristi.
Nedavno nadjem na nekom sajtiću (beda od sajta), na udarnom mestu upozorenje da je najstrože zabranjena dalja upotreba priloga, pa onda nabraja pojedinačno sve moguće načine upotrebe. Čitajući, lepo sam se uplašila da je zabranjeno i da se čita. A ja pročitala. Da sve bude još smešnije, sajt se sastoji od sve samih citata i izvoda iz pesama velikih nemačkih pesnika. Komedija. “Autor” sajta koji se sastoji od tudjeg rada prepalo se od prekradje. :)))
U principu mislim da je zaštita autorskih prava interes ne samo autora, nego i korisnika, jer kad je situacija potpuno neregulisana, kao kod nas, izostaje objavljivanje dobrih sadržaja. Izmedju ostalog i zbog toga naš virtuelni prostor toliko oskudeva u kvalitetnim prilozima.
Sudovi ne služe samo da isprave već nanetu štetu, već pre svega da odvrate počinioce u zloj nameri. Kad oni dobro funkcionišu, smanjuje se broj počinilaca, pa autor ne mora da unapred računa sa eventualnim sudskim sporovima.
Ali moraćemo da sačekamo da se ovaj naš sudski džu boks reformiše, jer ovakav kakav je danas niti nešto ispravlja, niti nekog odvraća. Samo podstiče nepodopštine svih vrsta.
“Ne razumem ljude koji prodaju vino. Šta bolje, za taj novac, mogu da kupe?”
Setio sam se ove arapske poslovice dok sam čitao, Sonja, tvoj komentar.
Moguće je da govorimo/pišemo o dvema različitim stvarima.
Autorsko pravo ima dva osnovna vida: pravo autora na naknadu za svoje delo i moralno nezastarivo pravo da bude označen kao autor tog dela sve do sudnjeg dana. (Izvini, verovatno izgleda da mudrujem bez veze – od matorca koji je završio prava šta drugo da očekuješ?)
Zamisli sad novinara koji sedi tri sata na nekom događaju, snima, uzima izjave, potom se to novinarski obrađuje, neko drugi radi to sa fotografijama…i postavlja na sajt. Neka bude pet sati rada. Potom dođe neko “sasvim treći” i to ‘ladno skine i okači na svoj sajt ili štampa u novinama, smatrajući da na to ima pravo jer je to, moj Bože, na internetu. A tamo stiže samo od sebe.
Ne čini li ti se da tu nije baš sve u redu?
Govorim o pravim informativnim sajtovima. Nešto tako radim sa ekipom ljudi u provincijskom gradiću. Verujem da razumeš te ljude.
Mi smo iz te priče – pokušavamo da spojimo sajt i novine, jer je štampano novinarstvo u grozomornoj krizi. I da tako zaradimo za poreze, doprinose, knjige, hosting, struju…
Nemam ništa protiv da neko preuzima tekstove ili fotografije ili već nešto što je tuđe delo, naprotiv. Šta više, to me raduje. Sve što očekujem to je da taj neko poštuje tuđe autorsko pravo. Dovoljno je nekad nazvati telefonom i reći: Znaš, trebalo bi mi to…i dobiće i džabe. Na žalost, imam sasvim drugačija iskustva.
A o pravosuđu…hmmm…Nemo iudex in propria causa. (Važi za oboje!)
Da, u novinarstvu je donekle drugačija priča. Ja sam na umu imala pre svega naučne, a onda donekle i umetničke radove i to ideje iz njih, ne cele.
Ako se prenosi čitav tekst (tj. uradak), onda je normalno i obavezno da se traži saglasnost, a zatim i linkuje izvor.
Ali ako je čovek prinudjen da za neki svoj rad pabirči informacije sa različitih strana, onda je linkovanje svake od njih dosta zametan posao, a, kao što i sam znaš, rad za net se ili plaća vrlo malo ili ne plaća uopšte, pa čovek gleda da ne potroši nesrazmerno mnogo vremena ni na osnovni tekst, a kamo li da se upušta u ovakve “detalje”. Pogotovu se ne može očekivati da ljudi za svaku informaciju, svaku lepo sročenu rečenicu, svaku idejicu koju preuzmu traže i saglasnost od autora, jer to se ne radi ni u realnom životu. 99% onog što imamo u glavi naučili smo od nekog drugog, sve to slobodno koristimo i nikog od “učitelja” ne pitamo za dozvolu, niti to neko od nas očekuje. I naše znanje, informacije, lepe rečenice i idejice preuzima neko treći, a od njega opet neki ljudi i tako sve to cirkuliše po netu u nedogled. U tom kruženju niko od svoje pameti ne zaradjuje direktno, ali se svi neprekidno razvijamo, pa možda jednog dana uspemo da nešto od svog znanja i talenta i unovčimo.
Postoji dosta primera presuda o zaštiti autorskih prava, znam bar deset slučajeva. Zakon i sudski sistem su dovoljno dobri, kao što rekoh. Neće se ništa menjati u tom pogledu u budućnosti.
Da, i u stvarnosti i na netu je to nemoguće i nepotrebno, ma o kom „prenosiocu informacija“ se radi. Mislim da te sitnice i nisu problem niti bi ko tražio da se linkuje ili plati polurečenica ili nešto slično. (Ima jedan sjajan aforizam: „Uhvatio sam već nekoliko klasika kako prepisuju od mene!“)
Ja uopšteno govorim o autorskim pravima upravo zato što su postala „demode“, potrošila se ovakva kakva su. Tu pravo ozbiljno kaska za životom.
Ne govorim čak primarno ni o novcu, pre o tankim mehanizmima da se očuva pravo ma kog da se njegov rad poštuje. Ne idealno, apsolutno, bez grešaka, jer toga nema. Naprosto, ne želim, figurativno govoreći, da sate i sate mog ili tvog ili bilo čijeg rada neko upakuje u mp3 format i proda za 50 dinara i pritom još potpiše sebe ili nikog. To je jednostavno uvredljivo.
U međuvremenu sam našao dobar primer za ovu debatu kod Supurovića na adresi http://pedja.supurovic.net/dejana-majstorovic-novinar-danasa-o-stopica-pecini.
Da, važno je i da ono što se dobije na poklon od drugih ljudi na internetu ne bude korišćeno u komercijalne svrhe bez saglasnosti i plaćanja autorskih prava. Ali sudeći po reakciji pokradenog autora sa linka koji si mi ostavio, ovog čoveka više revoltira način.
(Baš su se navrzli na ovog čoveka, P.S. Ko mu je kriv kad odlično piše. :)))
Marko, to što je doneto dosta presuda nije nikakav dokaz da sudovi dobro funkcionišu. Možda bi bolje bilo da ih uopšte ne donose, jer bi tako problemi postali očigledniji i reforme bi morale da se sprovedu.
I ja u depresivnim fazama često pomišljam da se ništa neće menjati :)))
Kako li ste uspeli da diskusiju okrenete na autorska prava 🙂 Ne treba biti malodušan. Čak i u ovoj državi se autorska prava itekako dobro mogu zaštititi. Zakon je prilično jasan i nedvosmislen tako da se stvari na sudu završavaju kako treba.
Ma da. I ja sve pogledujem gore na topik pa mi se nešto kao ne slaže.
Evo nećemo više. Ne bih ja ni dosad, nego ovaj Dragan R… On me nagovorio. :)))
PS: Odakle ti smajli, frajeru? Ja nemam.
Nisam krivac, ja samo davao pravac 🙂
A da smo priču počeli pre pola sata, tema bi bila „uticaj obilne večere na blogosferu u regionu“. Pri čemu odmah kažem da je ogroman!
[…] I reči prodaju by Dragan Varagić U nedavno napisanom tekstu o kapitalu društvenih medija, pominje se činjenica da uspeh online nastupa organizacije isključivo zavisi od uspostavljene reputacije na Internetu. Dominantno, kreirani sadržaj utiče na reputaciju, a veoma bitna komponenta kredibiliteta (pisanog) sadržaja je i njegov smisao, (ne)pismenost, fond reči, gramatika… […]
[…] su reči na sajtu bitne pročitajte kod Dragana a donji grafikon (nastavite na čitate i posle njega jer najbolje dolazi na kraju) vam pokazuje da […]