Izgleda da je nama teško da primetimo od naših prevelikih problema u školstvu da je ceo svet već godinama u problemu sa formalnim visokoškolskim obrazovanjem.
Ako su profesori sa univerziteta Yale srećni kada pola njihovih studenata posle diplomiranja pronađe posao – nešto je definitivno “trulo u državi Danskoj”.
U poslednjih nekoliko godina svi glavni svetski mediji izveštavaju o poraznim činjenicama problema sa zapošljavanjem mladih, čak i onih koji završavaju fakultete, a izveštaj “ILO Global Employment Trends for Youth 2010” je samo potvrdio činjenicu da od 620 miliona mladih od 16 do 24 g. njih 81 milion je nezaposlenih – što je najveći broj nezaposlenih mladih osoba ikada zabeležen u istoriji!
Problemi visokog školstva su u “sklerotičnim institucijama”
Problemi formalnog (visokog) obrazovanja su izbili u prvi plan od nastanka finasijske krize 2008. g., ali njihovi koreni sežu duboko u celom svetu još od kraja šezdesetih godina.
Nagli porast potrebnih znanja za obavljanje različitih vrsta poslova (koja se uvećavaju iz godine u godinu), globalizacija koja je dovela do pojave hiper-konkurencije, i pronalazak rešenja u ekonomiji zasnovanoj na znanju – doveli su do toga da veoma mali broj akademskih institucija, i to samo u njihovim pojedinim delovima, može da prati potrebe savremenih tržišta rada.
Potrebe edukacije u savremenom poslovanju su u kontekstu usvajanja realno upotrebljivih znanja koja se uopšte mogu preneti studentima tokom trajanja klasičnih studija.
Većina akademskih institucija u svetu jednostavno ne može da produkuje adekvatne programe, ili (češće) nema adekvatne edukatore koji bi mogli da prenesu potrebna primenljiva znanja, jer decenijama unazad sistem napredovanja u nauci se isključivo vezuje za formalne parametre tzv. SCI faktora koji istovremeno omogućuje diferencijaciju realno uspešnih naučnika, ali omogućuje i opstanak MEDIOKRITETA u visokoškolskim obrazovnim sistemima u celom svetu.
Cela ta “trka za bodove” edukatorima je mnogo važnija od potreba za aktuelizacijom formalnih studija u cilju prenošenja upotrebljivih znanja.
Kao ilustracija problema akademskih institucija (koje autor naziva “sklerotičnim”) u primeni ambicioznih planova edukacije može poslužiti primer problema bolonjskog procesa u Austriji, sa veoma interesantno bloga pod nazivom “Univerziteti u krizi“.
Problemi visokog školstva su u percepciji akademske edukacije
Poseban je problem generalnog viđenja studiranja, koji zajedno sa prethodno opisanim problemom daje za rezultat da se generalna situacija sa formalnim (visokim) školstvom neće u velikoj meri (na većem broju univerziteta) rešiti decenijama.
Roditelji, deca, zaposleni, donosioci odluka u kompanijama, odnosno generalna populacija u svetskim razmerama doživljava akademska zvanja kao neophodna za veliki broj poslova.
Posledice ovakvog generalnog razmišljanja (za roditelje i decu koja se odluče za akademsku edukaciju) su:
- Obezbeđivanje sredstava za studiranje (smeštaj, ishranu).
- Ulaganje velikog broja godina za završetak studija.
- Ostvarivanje mogućnosti da je prvobitno odabrana akademska edukacija adekvatna (da li se dete opredelilo za adekvatne studije u odnosu na sposobnosti, realne želje i mogućnosti).
U slučaju da student ne završi odabrane studije (svetska statistika – više istraživanja kaže da preko 40 odsto svih studenata nikada ne završi studije), u generalnom slučaju se postavlja pitanje posledica:
- Percepcija izgubljenih godina studiranja (psihičke posledice),
- Mogućnost odabira drugih studija,
- Spremnost na neformalnu edukaciju,
- …
Ista pravila važe i za one mlade osobe koje završe iz nekog razloga neadekvatne studije.
Rešenje u neformalnoj edukaciji nije na žalost rešenje za sve!
Logično rešenje problema sa formalnom edukacijom jeste u usvajanju neformalne edukacije, koja se mnogo brže i lakše prilagođava aktuelnim potrebama ekonomije znanja u kojoj živimo.
Problem je što kada se posmatra generalna populacija u svim državama sveta, veliki broj mladih osoba iz različitih razloga neće se jednostavno opredeliti za rešavanje svojih problema kroz neformalnu edukaciju – jer ti problemi nisu nastali njihovom greškom, već sistemskom greškom postavljanja savremene edukacije u aktuelni kontekst privrednih potreba.
Paradoks problema formalne edukacije i konstantnog porasta tražnje za neformalnom edukacijom ostaće aktuelan godinama, jer države neće jednostavno rešiti velike generalne praktične i socijalne probleme savremene edukacije:
- Odnos nauke i prenošenja adekvatnih znanja u akademskim institucijama.
- Primenljivost edukativnih programa u odnosu na fundamentalno usvajanje znanja (problem opstanka fundamentalnih nauka i mnogobrojnih alternativnih naučnih pravaca koji u osnovi nisu profitabilni, ali su društveno važni).
- Sistemska pitanja formalizacije neformalnih tipova edukacije, i načina usvajanja neformalnih tipova edukacije u akademskim institucijama koji za rezultat imaju produkciju primenljivih znanja.
- Usvajanje sistemskih načina prihvatanja prednosti neformalne edukacije od strane generalne populacije.
- …
Za kraj ovog teksta prilažem infografiku na temu prikaza “mehura od sapunice” u klasičnoj visokoškolskoj edukaciji, koja je i bila povod za ovaj tekst.
Globalna kriza visokog školstva - Akademski mehur od sapunice (infografika),Update 08.06.2015.: Pročitajte nastavak ovog teksta “Visoko školstvo u Srbiji – Privatni Vs. državni fakulteti/visoke škole“, u kojem se nalazi i video sa TEDx predavanja iz 2011. g. koje sam držao na osnovu teksta koji ste upravo pročitali.
Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Tekst ima fokus i konstantno prati istu ideju, što je važno i vrlo dobro ako se misli skrenuti pažnja na neki problem, kao što je problem obrazovanja u Srbiji evidentan.
Međutim, kao što ste naveli u jednom podnaslovu “Rešenje u neformalnoj edukaciji nije na žalost rešenje za sve!” – baš tako.
Probaću malo da banalizujem a da ne skrenem sa poente.
Primer 1.
Lik završava ETF, potpuno je posvećen faksu, misli da će na kraju studija (nakon 5, 6 ili čak 7 godina) biti ekstra programer jave, c++ ili čega već.
Za tih 7 godina kroz neformalni rad i praksu steći će mnogo više upotrebljivijeg znanja i biće bolje plaćen (vrlo verovatno)
(primer je podložan mnogim varijablama, ali valjda je poenta jasna)
Primer 2.
Isti slučaj sa dizajnerom. Upisao akademiju umetnosti sa namerom da radi industrijski dizajn. Razbija, desetke, radovi, profesori ga hvale.
Sa druge strane lik je sam krenuo da crta i da se vežba.
Ovi primeri su vrlo zgodni jer je reč o webu i tu je zaista iluzorno trošiti 7 godina na nešto što se praksom stiče, a ne gomilom nepotrebnih predmeta, uz frustrirane profesore i sl.
Međutim (veliko međutim)
Svet nije web.
Postoje mnoga zanimanja, poslovi koji ne mogu tek-tako da se nauče. Jednostavno par godina tutorijala, prakse, saveta starijih nisu dovoljni. (primer, hirurzi, anesteziolozi, energetičari, seizmolozi, meteorolozi, zanimanja iz agro industrije itd itd)
Problem je zaista neverovatnih razmera, da se prosto plašim da ne odem u širinu (ako već i nisam).
Mene užasno nervira što država jednostavno nema strategiju razvoja kojom bi se dugoročno utvrdio broj potrebnih kadrova. Jbg, pare su preče. Bolje da faks upiše 100 geografa, nego 10. Prosto im se više isplati. Dok je tako … đabe priča.
Stvaranje realnih situacija, prakse, instrumenti, selekcija, prijemni, korupcija, posvećenost … Sve su to problemi i gotovo sam siguran da se neđe rešiti u mom životnom veku.
Ono na čemu se može raditi jesu neki segmenti i to je to.
Meni najviše pažnje okupira deo teksta koji govori o tome koje kompetence i sposobnosti ima student naspram fakulteta koji pohađa. Koji su zapravo kriterijumi po kojima neko odlučuje da studira određene oblasti . . . Definitivno je potrebno da se procenom sposobnosti, ličnosti, edukacijom bavimo mnogo ranije. . .
p.s. O tekstu- super teme za razmišljanje !
Mislim da nije problem u školstvu već je problem u ljudima. Postali smo jako lenji. Da bih stekla izvestan kredibilitet reći ću dam sam diplomirani inženjer elektrotehnike a bavim se Web programiranjem. Apsolvirala sam u roku, ali sam fakultet završila tri godine kasnije jer sam se zaposlila kao programer. Iskustvo koje sam stekla na poslu, svakodnevno rešavajući zadatke, je neprocenjivo. Međutim, podjednako važno mi je bilo formalno znanje koje sam stekla na fakultetu. Bila sam prijatno iznenađena kad sam shvatila da pet godina “guljenja” nije prošlo uzaludno, ne u smislu papira koji sam stekla već osnovnih znanja koje sam tamo pokupila. To nije nešto što može da se nađe “usput” po tutorijalima.
Sećam se kad je jedan moj profesor na fakultetu govorio da se količina ljudskog znanja svakim danom značajno uvećava i da formalno školovanje kakvo danas poznajemo neće moći da nas osposobi za ceo radni vek. Kako moje radne godine prolaze, shvatam da to nikada i nije bio cilj. Ideja je da nam škola pruži samo osnovu a da se sve nadograđuje kroz dalje samoobrazovanje. To što neko ne želi da prolazi kroz neformalno obrazovanje je smo još jedan izgovor za lenjost. Svako ko želi da bude uspešan u svojoj profesiji, mora konstatno da uči, i to ne važi samo za oblast visokih tehnologija. Odličan primer je moja frizerka koja redovno prati trenove u oblikovanju kose i kozmetici.
Uznemirio me već strani izvor koji prikazuje visoko školstvo u “mehuru od sapunice”, jer ne znam kako će taj mehur da opstane u današnoj srpskoj Sahari! Školovanje na Zapadu je poskupelo, kvalitet opao, kao i mogućnosti za zapošljavanje (…85% diplomiranih se vraća u roditeljska domaćinstva!..) O Bože, pa mi za koju godinu nećemo moći kao društvo da obezbedimo nikakve uslove za školovanje dece. I pre, kada je zaista samo od ličnih sposobnosti i motivacije zavisilo da li ćete se upisati na bilo koji državni fakultet i završiti ga, bilo je samo cca. 10% stanovništva kome je to u uspevalo. Šta će biti u budućnosti? Kako će ove osiromašene porodice, u trenutku kada nemaju ni uslova da dignu kredit za stan, a kamoli da na rodjenju deteta krenu da štede za njegove studije, kako će omogućiti visokoškolsko sistematsko edukovanje (kakvog god kvaliteta) svojim potomcima? A da se ne lažemo, bez višegodišnjeg školovanja zaista se ne mogu obavljati mnoga zanimanja. Neću ni da razmišljam da su “radovi uvek u toku”, da čitavog života treba da se dalje edukujete, ako želite da pratite razvoj bilo koje delatnosti.
Izgleda da idemo unazad. Negde sam pročitala samo naslov: Renesansni čovek se vraća u pećinu! Počinjem da shvatam smisao ove igre reči. Dekadencija!
Skolovanje na internetu postaje besplatno.
Univerzitet Stanford nudi besplatne online kurseve iz CS sektora, predavanja se mogu naci i na http://youtube.com/edu.
Infographics (ilustracija za mehur od sapunice) se pre svega odnosi na online univerzitete u USA, i to je potpuno poseban problem, koji nema mnogo veze sa starim i proverenim vrednostima pravih univerziteta.
Neformalno obrazovanje, samo-obrazovanje i neprekidno ucenje novih stvari je conditio sine qua non danasnjeg vremena. Sve sto se nauci na faksu ili kroz skole sluzi kao baza za bolje i brze razumevanje novih stvari…
Знање се данас неформалним путем добија 90% преко интернета. Да је неко пре 150 година имао интернет, њему би било потребно само то знање а не и формална потврда тог знања. Ту треба изузети науке попут медицине где је знање неопходно на чврстим базама које успоставља држава. Сва друга занимања морају да се реконструишу. То се неће десити тако што ће држава да среди проблем него ће опет само тржиште да среди ствари. Како? Тако што ће 80% дипломираних да чека по 6 година да добије посао у струци и што ће довести до великог и наглог пада заинтересованих за папир који неки сада називају ДИПЛОМА. Која је разлика у томе да програмер одслуша сва предавања и прочита преко интернета све књиге које имају везе са програмирање од куће (без напорне бирократије, напорних предавања, лоших предавача, сувишног знања, итд) и оног ко у том процесу учења учествује 5 (минимум) година на факултету? Најбољи су програмери они који су тих 5 година учили знање. А они што су 5 година учили физике, механике, електронике, програмирање у верзији јаве која је прошла пре 6 година, итд ће морати да проведу још барем 3 или 5 година да та знања специјализују.
Ранијих година је суштина факултета било : сакупљање знања. Данас у доба интернета то знање може да се покупи ЏАБЕ. Шта је онда остало од факултета? Папир који потврђује да нешто знаш? Када сам конкурисао за посао папир ми нису ни тражили већ шта знам да испрограмирам. Од 40 људи на конкурсу 90% су били са факултетом а без конкретног и примењљивог знања. Зашто би приватник финансирао дошколавање неког ко је само бубао програмирање?
Нека револуција мора да се деси и то веома брзо јер у Србији годишње изађе 100тинак нових архитеката, 50так грађевинара, 250 доктора медицине, 500 електроинжењера, 800 правника и једноставно држава нема потребу за свим тим професијама у том броју …