Pre izvesnog vremena čuo sam zanimljivu priču od jednog vlasnika jedne velike firme (nije velika u zgradama i veoma velikom broju zaposlenih, već u profitu!):
Pretraživao on jednom prilikom neke specifične proizvode, i naleti na Web sajt sa odgovarajućom ponudom i cenama. Pored prikaza proizvoda stoji broj telefona i on nazove…
Čim je čuo da se neko javio na telefon, on krene sa pričom – Ja sam… iz firme…, trebao bih…
Ali ga u međuvremenu prekine dečiji glas koji je rekao:
“Tata kaki”
On od tada zove ovakve firme “Tata kaki“…
Eto, šta može da se desi kada imamo firmu u kući ili stanu 🙂
Firme zvane "Tata kaki",Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Mali je bar bio iskren, a koliko god to bilo verovatno ponizavajuce za pomenutog vlasnika firme, bar je dobio neku reklamu 🙂
Salu na stranu, to stvarno m oze da bude problem, pogotovo ako je kucanstvo veliko ili pretezno maloletno..
Za privatni biznis ne ostavlja se, kao poslovni, telefon stana/kuce.
Nabavi se mobilni i poseban broj se kupi za takve stvari.
Znam da deluje neozibljno za firmu da nema fiksni kao kontakt ali eto. Sve je vise takavih u Srbiji.
Simpatican tekst.
Iako je slatko, meni nije smesno. Svi startapovi pocinju iz garaza ili spavacih soba. Nemogucnost da firma napusti taj prostor ukazuje na jednu od dve stvari: Nesposobnost vlasnika ili lose poslovno okruzenje koje primorava vlasnika da snizava troskove.
Mene zanima da li je sklopljen posao ili nije. I zasto nije. Interesanta bi bila prica i kao je taj vlasnik velike firme poceo. “Tata kaki” ili “Tata zajmi” ili “Tata ima tatu”?
Jeste, ova priča je istovremeno smešna i istinita (bolno), nešto kao intervju sa Micom-Ubicom (ovo nije uporedivo po kvalitetu).
Meni se svidja u mojoj garazi, ne bih je menjao ni za jedan veliki office. Za razliku od vecina bar imam priliku da vidim decu pre no sto legnu da spavaju 🙂 Nije sve u novcu i profitu.
Nije mi sasvim jasna poruka teksta.
Nedavno mi je jedan potencijalni klijent držao predavanje o tome kako je logično da ja nemam radno vreme pošto sam privatnik (zvao me je u 22:30 i zatekao me na slavi kod rodjaka). Pre neki dan sam prošao pored one čuvene poslastičarnice kod železničke stanice u Beogradu na koju su čak bacili i bombe pokušavajući da ih najure da bi na tom mestu zidali nešto… Kod nas svaka šuša diže nogu na preduzetnike, opanjkavajuju ih, vredjaju i ponižavaju – SVI od penzionera i nezaposlenih, do državne uprave i “nezavisnih” medija. Ja mislim da ima mnogo tih “tata kaki” kojima bi trebalo dati orden zasluga za narod.
Šta vi mislite?
Ni ja nisam baš najbolje shvatio poentu teksta. No činjenica je da je teško imati firmu u stanu, a svi znamo koliko je skup poslovni prostor, a koliko je teško bilo šta naplatiti.
Pa, to je sad dilema – da li freelancer-e treba da preimenujemo u “tata kaki”? 🙂
Nije upitno da li je ok raditi u svom stanu, naravno da je ok! Ali ako zelite da vas ozbiljno shvataju, to ne treba da bude vidljivo spolja!
Pre izvesnog vremena sam bio u jednoj maloj privatnoj stampariji. Dok su mi zavrsavali posao (koji je bio perfektno odradjen) ja sam sedeo sa bakom u letnjoj kuhinji, dok je ona pekla paprike :). Nije mi bilo preterano ugodno.
Koliko god priča delovala smešno, jasno je da smo svi tako počinjali, a kao što Miodrag kaže, SME preduzetnicima treba dati orden jer ne znam ko bi hranio ovih 2,2 miliona penzionera, nego male firme.
Moja firma nije ovako počela (u to vreme nismo imali decu) ali verujem da se ne bi naljutio niti odustao od kupovine – specifične proizvode prodaju specifični ljudi koji nisu uvek u početku shvaćeni ozbiljno niti uspešni. Poenta teksta možda nije jasna ali komentari gađaju u suštinu – ordenje za preduzetnike.
Prema ovome i Google je nekad bio “Tata kaki” firma. I rest my case.
I Bill Gates je poceo iz svoje garaze, nije sramota raditi!
SIM kartica za mobilni (koji se moze kupiti za 20€) na svakom kiosku košta 200 RSD. Ako nemaš uslove za nešto nemoj to ni nuditi (isto važi i za kontakt telefon).
Ma bas ga briga vazno da biznis napreduje :))
slažem se sa većinom komentara, a to se vidi i po ocenama tih komentara. Ovaj post je pomalo rasistički i mislim da bi mali preduzetnici imali mnogo više prava da organizuju “paradu ponosa preduzetnika”.
A ne da nas omalovažavaju i Zakonima i podsmesima.