Povod za ovaj tekst je pokrenuta diskusija “Da li bi trebalo omogućiti pristup društvenim platformama na radnom mestu?” na FB grupi “Povežimo novinare i PR menadžere“:
Milica Ličina
Jedan od članova ove naše grupe zamolio me je da postujem temu za diskusiju “Da li bi trebalo omogućiti pristup društvenim platformama na radnom mestu?”. Naime, pomenuta osoba je i sama zaposlena u instituciji u kojoj je zabranjeno koristiti društvene platforme, tačnije, postoji zabrana na računaru, a od nje se očekuje sveprisutni PR same institucije. (…)
Emir Džambegović
Facebook je mjesto gdje se mogu promovisati firme, sve institucije – ali i gdje se mogu načuti “tračevi” i na vrijeme spriječiti. Mislim da je diskusija nepotrebna, kao što bi bilo nepotrebno zabraniti korištenje google.com da prosurfaš piše li se šta o tvojoj firmi/instituciji negativno ili pozitivno.
Katarina Miloš
Svaka takva zabrana samo je odraz nemogućnosti tvrtke da kontrolira efikasnost svojih djelatnika, odnosno da istu stimulira određenim mjerama.U svakoj struci i svakoj organizaciji postoji način na koji se mogu mjeriti radni rezultati, a ako je tu sve u redu, ne vidim razloga zašto bi se ikome išta branilo. (…)
Svašta čovjek dozna na facebooku, na forumima, mnoge se tu dobre ideje rode i pametne misli pokupe… Tu su, naravno, i notorne gluposti, kao i opasnost od gubitka osjećaja za vrijeme, ali u rukama pametnog čovjeka, svaka igračka može biti oruđe za rad. (…)
U poslednje vreme sam sve češće u prilici da vidim i čujem kako se u različitim firmama uvodi zabrana korišćenja društvenih mreža, a na nekim mestima se blokira veći broj Web sajtova, kompletan Web, ali i ceo pristup Internetu.
Činjenica je da u ovakvim firmama sigurno nije dobro definisano efikasno poslovanje (rad) putem striktnih poslovnih procedura koje za rezultat imaju merljivost rada i efekata po radnom mestu, ali problemi kombinovanja rada na radnom mestu i korišćenja Interneta na poslu su u praksi mnogo složeniji:
- Kultura i vaspitanje određenog broja zaposlenih će ih “naterati” da završavaju svoje brojne poslove na radnom mestu i da pritom koriste i Internet. Takve osobe koriste Internet veoma efikasno, i ovakvih osoba obično ima veoma malo po firmama i kod nas i u svetu.
- Sa druge strane, postoje osobe koje rade svoj posao sasvim savesno, ali će npr. zajedno sa još jednim brojem zaposlenih “slobodno” iskoristiti “besplatan” Internet u firmi za skidanje filmova ili muzike. Kada je broj ovakvih osoba u firmi veći, dovodi se u pitanje kvalitet protoka Interneta za one poslove zbog kojih je Internet uopšte omogućen zaposlenima.
- U skoro SVAKOJ FIRMI postoje i oni koji će Internet da iskoriste u svakoj prilici za svoje lične potrebe, na uštrb svojih poslovnih obaveza. To je onaj tip osoba koji ne dolazi na posao pola sata ili sat ranije da bi na Webu pročitao novine i popio kafu, već to rade za vreme svog posla, a nekima je stvarno lep osećaj da budu plaćeni za čitanje novina i rada na privatnim poslovima u radno vreme!
Sa aspekta profesionalnog korišćenja društvenih medija osnovni problem je činjenica da većina osoba koja i koristi društvene medije u poslovne svrhe jednostavno “ne zna da se kontroliše”.
Poznavanje korišćenja društvenih medija u poslovne svrhe prvenstveno znači kako obaviti potrebne akcije U ŠTO KRAĆEM VREMENSKOM ROKU, što se postiže svesnom vežbom. Nije retkost da PR profesionalci pod izgovorom potreba posla – gube efektivno vreme na nepotrebne online aktivnosti jer npr. “FB uvlači”.
Cilj obuke korišćenja društvenih medija (ali i Interneta u celosti) jeste da se potroši malo više vremena u obučavanju iz razloga da se nauči brzo i efikasno korišćenje online okruženja (uključujući i društvene medije) za potrebe posla. U ovakvim slučajevima veoma je pogrešno da poslodavci ne dozvole korišćenje Interneta i društvenih medija u poslovne svrhe.
… Ali baš za potrebe posla…
Da li je potrebno zabraniti pristup FB-u (Net-u) na radnom mestu?,Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Mislim da nema sanse da se cak iz bliza primjeni ovako nesto. Zvuči kao omnipotence paradox.
Kolega Varagicu, hvala na doprinosu! 🙂
Možemo vidjeti na primjeru Googlea kako na ljude djeluje sloboda i kako to može biti pretvoreno u kreativnost.
Mislim da više pažnje treba dati izboru zaposlenika nego razbijati glavu sastavljanjem liste ‘neprimjerenih’ web adresa.
Ako neka firma očekuje ozbiljnost od svojih zaposlenika onda i sama mora djelovati ozbiljno što opet daje mogućnost da se dnevno, tjedno, mjesečno,… izmjeri efektivna korisnost svakog od zaposlenika.
Ko ne ume da osmisli stimulativne mere, smišlja restriktivne. A ako kompanija nije u stanju da proceni uspešnost svog zaposlenog (nema definisane parametre za takvu procenu), onda joj nikakve mere neće pomoći, jer kako promeniti nešto nedefinisano?!
Po meni, bitno je da se posao uradi kvalitetno i na vreme, a kako ko troši “višak” vremena (ako ga ima), zaista nije bitno. Uostalom, bolje biti na netu nego na puš-pauzi. Zdravije je.
Ako je neko naumio da gluvari na poslu on ce to uraditi – bilo to na facebooku ili na nekom drugom mestu.
Zabrana za neke kadrove mozda i nije losa opcija, ali za neke pozicije jeste jako lose (prvenstveno PR). Takodje, ako zaposleni sve postize i svoju “setnju” ili “trach partiju” radije obavlja online umesto po “parohiji” i na “puš-pauzi” – to treba da ostane njegov licni izbor a ne nametnuto pravilo ponasanja.
Kljucno je imati dobar uvid u to kako ko raspolaze radnim vremenom i metode za merenje ucinkovitosti zaposlenih, zabranom se ne postize bolje poslovanje.
Potpuno pogresno adresirano pitanje.
Kljucna rec je BANDWIDTH.
Dok neko zazjava, neko pokusava da radi. Pa je preseceno (osim u slucaju bezbednosnih razloga kao u vojsci, policiji i bankama) da je najbolje da se banuje Facebook, YouTube i slicno.
Sto se PR-a tice naravno da treba da bude na facebooku. Ali to nije smisao zabrane, smisao je da se odrzi postojeci sistem u funkciji.
Problem iskorišćenja resursa se da manje – više jednostavno regulisati na ruteru preko koga se dobija internet.
Načina ima više:
– zaposleni mogu biti podeljeni u grupe prema potrebi za internetom u skladu sa poslom te im se dodeljuju i različiti resursi (kako brzina protoka, tako i, recimo, dnevni limit količine prenetih podataka),
– za neke internet lokacije se mogu dozvoljavati različiti resursi na osnovu njihove važnosti da obavljanje posla
– može se obezbediti dodatni, jeftini internet link čija namena je upravo to da omogući zaposlenima da slobodno koriste internet ali ne nauštrb internet linka koji se korsiti za posao.
– može se napraiti logovanje pristupa sajtovima, i log ostaviti slobodan za pristup svim zaposlenima.
– može se i zabranjivati pristup nekim lokacijama koje frima jednostavno ne želi da dozvoli posetiocima ali ne iz razloga “sprečavanja gubljenja vremena” nego lokacije sa pornografijom, piraterijom i sličnm stvarima.
Primenjivao sam sve te pristupe i pokazalo se prilično efikasno.
Ovo je suvise uposteno i lose strukturirano pitanje. Ukoliko se misli na smanjenu efikasnost ili neke druge negativne posledice koje prouzrokuje koriscenje drustvenih mreza onda svaskako da bi je trebalo na neki nacin limitirati ili svesti u okvire svrsishodnosti. Navescu konkretan primjer mene zanima sto pise dans na postu Dragana Varagica iako nigdje u mom planeru ne pise da trebam proctati ipak smatram da je korisno da procitam taj sadrzaj…Mislim da firme mogu samo da dobiju razvojem drusvenih mreza ako ih prepoznaju kao mediji i resurs koji mogu staviti u funkciju unaprjedjenja svog poslovanja…Dakle zabrana to ruzno i nazadno zvuci…!
Verovatno je zabrana ili sužavanje “manevra” na netu potrebno u velikim i specifičnim sistemima, ali u manjim, ma šta proizvodili, ne mogu da vidim razlog… osim ako je gazda baš tanak sa budžetom. A i u tom slučaju mu dalje “tanjenje” ne gine uz nekakve zabrane.
Suština je u efektima i rezultatima na kraju radnog dana – to je vidljivo i merljivo i svaki poslodavac to zna, ako vredi, za svakog zaposlenog.
Sasvim je sporedno kako je ko povremeno gubio vreme, jer je “ćaskanje” bilo sastavni deo rada i pre pojave weba.
U bivšoj SFRJ, mislim, ako me sećanje ne vara, prosečno su zaposleni zaista i radili nešto više od četiri sata (na žalost, kako ovo linkovati?).
Ako zaposleni u firmi koja ima dobru komunikaciju među osobljem, jasnu viziju, podelu posla i ume da motiviše svoje ljude, dakle ako u takvim kućama neko i provodi deo vremena na mrežama “žvrljajući”, odatle će doneti i nove ideje. A to mu anulira svaku sekundu “praznog hoda”.
Upravo sam nabasala sam na zanimljive podatke o upotrebi interneta u privatne svrhe (Chicago), tek jedna cetvrtina vremena zapravo ide na to.
Citiram:
When asked why they surf the Web at work for personal use:
A third of the respondents said they needed to stay informed during the day.
20 percent cited boredom as a reason.
18 percent said they do it to stay in contact with friends and family.
Previše je složeno pitanje, a samo kap u moru kako bi se donijela odluka “da li je bolje za firmu”.
@Tomislav Stanković
To je izuzetak čak i u inostranstvu. Kod nas google ne bi izdržao par mjeseci :D.
Naravno da treba zabraniti.