5 lekcija Vladimira Bebe Popovića (o) medijima i medijskoj pismenosti

Nisam nimalo srećan kao i mnoge druge osobe zbog vaskrsa Vladimira Bebe Popovića u ovdašnjoj politici, i što po njegovim izjavama u Utisku nedelje može da se vidi da će njegovo prisustvo, odnosno prisustvo njegovog Instituta za javnu politiku u narednom periodu biti veoma aktuelno u državama regiona.

Ideja ovog teksta je da skrene pažnju na različite tipove posledica u našem društvu na koje je skrenuo pažnju svojim nastupom taj čovek (iz senke) u pomenutoj emisiji, kroz prizmu manipulacija u medijima…

Lekcija br. 1: Iskazi Bebe Popovića potvrđuju potrebu za što hitnijim donošenjem Zakona o lobiranju

O samom Institutu za javnu politiku se može pročitati na njihovom sajtu:

“Konačni cilj Instituta jeste da sprovodi projekte koji su važni za politički progres, organizuje javne debate, identifikuje potencijalne prijetnje društvenom napretku i predvidi probleme u budućnosti, ponudi nove ideje za politike koje imaju za cilj rješavanje problema, predstavlja vezu između akademije, politike, medija i civilnog sektora i nastavi da razvija mrežu saradnika koju čine stručnjaci iz različitih akademskih institucija, brojni društveni i politički akteri.”

Očigledno je da je ovo lobistička organizacija (lobbying) koja se predstavlja kao organizacija sa ciljem javnog zagovaranja (advocacy) određenih vrsta problema i politika (pročitati definicije da bi znali razliku, ako ne poznajete ove oblasti).

Poznato je i u svetu i kod nas da određene osobe koje u nekom momentu imaju važne pozicije u Državi, nakon svoje državne službe koriste veoma važne kontakte koje su tada ostvarili da putem njih utiču na različite političke procese i odluke u sopstvenom interesu, ili u interesu drugih organizacija zainteresovanih za ovakve uticaje.

To je oblast lobiranja, i ona namerno još nije pravno definisana  zbog prednosti neformalnih grupa koje i dalje žele da se proces uticaja na državu ostavi netransparentnim, iako postoji i organizacija Društvo lobista Srbije koja je pre nekoliko godina pripremila predlog Zakona o lobiranju,.

Lekcija br. 2: Ako želimo realne promene u ovom društvu, hitno je potrebno uvesti predmet ili oblast medijske pismenosti u škole

Najviše bih voleo da posledice onoga štoje izrečeno u pomenutoj TV emisiji budu sažete u nametanju bitne teme obrazovanja iz oblasti medijske pismenosti za javnost, i veoma često pojavljivanje ove teme sa praktičnim savetima u medijima.

U tom kontekstu potpuno podržavam projekat Medijske koalicije – MedijskaPismenost.org koji ima za cilj uvođenje problematike medijske pismenosti u škole.

Predlog je da svi mediji postave na svojim sajtovima na vidnom mestu tekst Noama Čomskog: “Deset strategija manipulacije ljudima”, a da javnost svaki put kada se u medijima pokrene neka tema upita te iste medije (preko društvenih mreža) da istraže u vezi sa temom:

1. Zašto je važno pokretanje te teme?
2. Ko ima koristi od pokretanje te teme?

Osnovni i najjednostavniji savet u vezi sa realnim/objektivnim (ne ostrašćenim) shvatanjem tema koje nam se nameću svih ovih godina jeste:

Koristite bar tri izvora (ako ne i više) naklonjena različitim političkim opcijama (tzv. analiza medijskog diskursa), tj. nemojte čitati vesti samo iz izvora koji je blizak vašem načinu razmišljanja. “Stvari nisu crne ili bele, realnost je u nijansama sivog”.

Lekcija br. 3: Ko nameće teme u medijima u poslenjih 15 g.? Para-državne strukture i neki “centri moći” su i dalje dobro, hvala na pitanju!

Prve dve strategije manipulacije ljudima koje Čomski pominje su – NAMETANJE TEMA i STVARANJE PROBLEMA:

Postavlja se pitanje koje su u ovom trenutnku najvažnije teme za Srbiju – da li su to možda posledice i načini saniranja poplava i konkretni koraci u teškim reformama koje se duže vremena najavljuju (strategije 3 i 4 – POSTUPNOST PROMENA i ODLAGANJE)?

Koliko su te teme dominante u medijima u odnosu na druge nametnute teme koje su takođe važne (jer mi imamo problema u svim segmentima društva) – falični doktorati, prepucavanje tabloida, porno snimci, itd.?

Meni najvažniji segment celokupne priče g. Popovića je potvrda da neke “para-državne strukture” i “centri moći” i dalje manipulišu javnošću nametanjem “tema-udica za medije” praktično na isti način kako se to radilo i za vreme Miloševića, što je kasnije stvorilo okruženje u kojem je bilo normalno da neko može da ubije Premijera Srbije. Zamolio bih da pažljivo ponovo pogledate dokumentarni film “Atentat na Đinđića – Medijska pozadina”, gde se lepo vidi da mi i danas živimo u veoma sličnom medijskom okruženju.

Kada se npr. uđe u tematiku događaja koji su prethodili smenama u Policiji, da li se može postaviti pitanje kako je i zašto odabran baš onaj momenat da se pojavi priča o doktoratu Ministra policije?

Ta velika i važna tema lažnih doktorata nije sporna, nije sporno ni da je reakcija vlasti bila takva da im se što-šta može prigovoriti (o tome je do sada napisano svašta). Da li je moguće da su po principima koji su viđeni u medijskoj atmosferi koja je postojala pre ubistva Đinđića (a koje je ponovio pomenuti Beba Popović) neke “strukture” izvukle Stefanovićev doktorat kao poruku vlastima – ne dirajte nas, vidite šta može da vam se desi?

U tom kontekstu g. Popović pominje određene medije, određene novinare i različite događaje koji meni govore isto što su mi govorili i nakon ubisva Đinđića:

Određene strukture koriste situaciju da svi političari imaju neki “puter na glavi” i da nametanjem tema različitih afera ucenju sve prethodne vlasti i aktuelnu vlast da ih ostave tamo gde jesu. Dok se ovakve stvari ne iznesu na čistinu, nema stvarnih promena u Srbiji.

Mislim da bi medijska udruženja samoregulacijom trebalo na čistac da iznose sve ovakve medijske manipulacije raskrinkavanjem nametnutih tema i povodima zašto se određene stvari puštaju kada se puštaju. Takođe, potrebno je razobličiti sve tipove “curenja” informacija (počevši od vlasti, pa prema svim ostalim centrima moći) koje ne bi trebalo da se nađu u javnosti po istom principu – kome odgovara da se takve informacije pojave…

Lekcija br. 4: (Online) cenzura u Srbiji – Ostrašćenost u službi pogrešnih tema

Najbolja stvar koja se desila bukom oko cenzure jeste da to uskoro može dovesti do vidnog napretka u ovoj oblasti, verovali ili ne. U tom kontekstu podržavam projekat Cenzolovka.rs.

Ono što se dešava već mesecima u kontekstu navoda o cenzuri Beba Popović je okarakterisao (parafraziram) kao pogrešnu metu – da postoji nešto drugo što se trebalo pominjati u kontekstu cenzure u Srbiji, a ne ono na čemu se već mesecima insistira. Po mom mišljenju najbolje objašnjenje o postojanju cenzure, ili se radi o nečemu drugom je dao Nebojša Spaić u Nedeljniku (po mom mišljenju jedan od najozbiljnijih medija u poslednje vreme).

Priča o cenzuri u Srbiji je priča o različitim tipovima medijskih pritisaka od strana bliskih i suprodstavljenih vlasti, različitim tipovima centara moći koji su se vremenom namnožili u ovim prostorima. U emisiji na TV Sky+ o ovoj temi ima više naznaka o tome šta je realno pretnja za medije koji idu u autocenzuru, kao i na čemu je potrebno insistirati da do očigledne cenzure ne dođe u ovim krajevima.

Ostrašćenost koju u poslednje vreme pominjem veoma često dovodi dotle da mi se u više navrata desilo ako sam iznosio stavovove koji nisu u skladu sa onim što određena ciljna grupa misli da bi trebalo da budu (unisoni) stavovi, da me je nekoliko osoba pitalo – da li ti to radiš za SNS, kada iznosiš nešto tako. Na žalost, upravo ta ostrašćenost je dovela do toga da prave teme cenzure budu ostavljene na strani u odnosu na teme koje su možda “fensi”, ali nisu realno prave teme – Peščanik, sklonjen tekst iz Blica i sl.

Lekcija br. 5: Pro et Contra mediji i plaćeni novinari

Da li je medij pro-vladin ili u “dosluhu” sa političkim oponentima? Da li postoje opozicioni mediji, i kakvi su oni sada u odnosu na period pre 2012. g.? Koja su imena novinara i urednika koji su navodno na različitim vrstama platnih spiskova? Ko su vlasnici medija i urednici koji naplaćuju svoje “usluge” određenim centrima moći (pominjani u ovom tekstu u više navrata)?

Sva ova pitanja na koja je u jednom delu na neki način odgovorio g. Popović predstavljaju samo jedan u nizu dokaza koliko je važna medijska pismenost javnosti i mogućnost da se iz mora polu-informacija osnaži kvalitetno istraživačko novinarstvo čiji cilj treba da bude razotkrivanje ovakvih manipulacija javnošću.

Zaključak: Da li je suludo biti optimista u  vreme velikih promena?

Situacija sa medijima u kojoj se nalazimo je po mom mišljenju idealna da se prvenstveno medijska udruženja, možda pod kapom Medijske koalicije ustreme na realnu i efikasnu samoregulaciju i otkrivanje što većeg broja pokušaja manipulacija medijima i skretanjima pažnje javnosti sa realno važnih tema – ako postoji koncenzus da su to sada aktuelne posledice poplava i teške reforme u koje ulazimo.

Sa druge strane pritisak medija treba da ide u pravcu da se do kraja isteraju priče o pro-vladinim centrima moći koji čine da autocenzura postoji, da se odgovorni javno prozovu i sankcionišu na adekvatan način.

Država treba da se izbori sa svojim i ostalim neformalnim centrima moći, i da istera na čistac (u javnost) sve te koji su se negde “ušančili” i silom pokušavaju da održavaju njima važan status-quo, i da i oni budu adekvatno sankcionisani.

Mislim da je dobra atmosfera, kontekst i pravo vreme za ovakve hrabre akcije i medija i vlasti.

5 lekcija Vladimira Bebe Popovića (o) medijima i medijskoj pismenosti, 5.5 out of 10 based on 19 ratings