Pre nekoliko dana Federalna komisija za trgovinu u SAD (Federal Trade Commision – FTC) prvi put posle skoro trideset godina promenila je uputstva (guides) u vezi sa pozivanjem (endorsement) oglašivača na izvore kao što su istraživačke kompanije, poznate osobe i blogeri (!).
U slučaju blogera se navodi da ako uz predstavljanje proizvoda, usluga ili same kompanije na blogu nije predstavljena neka veza koja inače postoji između kompanije i blogera, bloger će morati da plati kaznu od 11.000 $US. Prethodno znači da bloger mora saopštiti (disclose) koju vezu ima sa kompanijom, proizvodom, ili uslugom, bilo da se radi npr. o besplatnom poklonu ili plaćenom predstavljanju.
Bilo koja veza koja se odnosi na oglašivača i onoga ko predstavlja (endorse) nešto u vezi sa oglašivačem, mora biti objavljena. FTC implicitno i eksplicitno pominje korišćenje bilo kojeg društvenog medija (kao što su Twitter ili Facebook) izjavama:
“…These examples address what constitutes an endorsement when the message is conveyed by bloggers or other “word-of-mouth” marketers…”
“The revised Guides also make it clear that celebrities have a duty to disclose their relationships with advertisers when making endorsements outside the context of traditional ads, such as on talk shows or in social media.”
Richard Cleland iz FTC-a eksplicitno pominje da značaj društvenih medija za oglašivače u SAD je doveo do toga da se i društveni mediji dovedu u vezu sa zaštitom potrošača koji mogu biti zavedeni nepotpunim porukama veoma uticajnih osoba/medija iz online sfere:
“Given that social media has become such a significant player in the advertising area, we thought it was necessary to address social media as well.“
FTC u svojim uputstvima eksplicitno napominje da se plaćanje blogera da napiše neki prikaz za kompaniju smatra se oglašavanjem (Endorsement Marketing).
Endorsement Marketing predstavlja strategije i taktike koje omogućuju organizaciji da se pozove na referenciranje od strane neke poznate osobe ili organizacije.
Kada osoba koja je dobila sredstva da referencira određenu organizaciju nije objavila svoju vezu između sebe i te organizacije, ova aktivnost se smatra prikrivenim oglašavanjem, koje se u ozbiljnim državama ozbiljno i sankcioniše (kod nas postoji u Zakonu o oglašavanju stavke o prikrivenom oglašavanju, ali se Zakon ne primenjuje u praksi).
Svakako je veoma interesantno iz naših “nedoraslih krajeva” posmatrati kako američka državna institucija za trgovinu posmatra uticaj društvenih medija u kontekstu zaštite potrošača.
Očekivano ponašanje u državi/državama koje imaju jake potrošačke asocijacije i poreske „predatore“. (Iako se ne pominje, udeo državne opservacije online terena, kao sve jačeg igrača u oglašavanju, u ovoj regulativi sigurno nije mali.)
Kao što kaže naš domaćin, postoji i kod nas zakonska regulativa koja poznaje „skriveno oglašavanje“. I (skoro) svi to elegantno zaobilaze. U štampanim/elektronskim izdanjima neverovatna količina sadržaja je plaćena, reklamna, ali samo najslabija karika u lancu – ćitaoci/potrošači – ima interesa da se to jasno naznači. Medij ne, oglašivač ne, državi je svejedno jer će već uzeti svoj poreski deo, i tu je kraj. A svakom profesionalcu je jasno i posle najkraćeg gledanja nekog programa ili čitanja teksta u štampi, šta je tu plaćeno. Ma koliko urednici nalazili „sofisticirane“ načine da to izbegnu.
Iz te perspektive, kad malo prizemnije posmatramo Blogolandiju, to „carstvo slobode“, kao sjajan nosilac informacije ili, još bolje, stava o tome da je proizvod xy izuzetno vredan, a xxyc nije nikakav, logično stižemo i do potrebe da posetilac zna ima li tu nečeg i iza ekrana. (pod proizvodom ovde mislim i na ideju, ideologiju, pogled na neki događaj, svet…)
Još uvek se retko ko pita da li je neki tekst plaćen (za banere i slične „markice“ ipak je jednostavnije naći odgovor), a to je već nešto što bi i ovde moralo da bude ne samo jasno precizirano u zakonu, što uglavnom jeste, već i „sprovedeno“u realu. No, proteći će još dosta vode kroz Đerdap dok stignemo na tu „kotu“ koja treba da zaštiti potrošača od prikrivenog oglašavanja. Ipak, da ne budemo prestrogi, to nije lako ni u zemlji na koju se ovaj post odnosi.
To je, takođe, prilog više mišljenju vlasnika bloga Novinarska patka da će neki oblik asocijacije blogera u budućnosti biti neophodan.
I Adam i Eva su iz raja morali u office! 🙂
Da, interesantno je iz naših nedoraslih krajeva gledati kako su Amerikanci carevi u uspostavljanju finansijske kontrole u svakom segmentu ljudskog života. A uz to, konačno je prividna sloboda izražavanja na internetu je pala! Tekst nije baš sasvim jasan, i trenutno nemam vremena sve što je linkovano detaljnije pročitam, a vidim nekoliko scenarija iz ovoga što si napisao:
1. Ovo je uvod u sistematsko cenzirisanje i kontroli, sada već razvijene i uticajne sfere;
2. Koji otvara mnogo prostora za razne malverzacije – ovakva određena suma može da znači da ukoliko želite da prekršite pravilo i da se iskupite, a tako i vuk bude sit i sve ovce ostanu na broju, jednostavno uračunajte u budžet još 11 hiljada, pa radite šta hoćete – mislim da je ova suma veoma mala, ukoliko je to samo ovako kako je predstavljeno;
3. Ovde nisu pomenuti neki primeri, recimo – Dragan ima prijatelja u veoma uspešnoj XYZ kompaniji, i hoće da napiše neki afirmativan tekst o servisu/proizvodu i onda on mora da kaže javno da je Milos (vlasnik te kompanije) njegov dobar drugar i da od njega nije dobio nikakvu nadoknadu, nego je to uradio zbog drugarstva – to je ono što mi nije jasno iz ovog, voleo bih da vidim neki konkretn scenarijo;
Ne znam da li je obaveza ili deo postenog odnosa, ali pisao sam o primeru da se Charlie Rose, doajen Americkog novinarstva, na početku intervjua sa Johnom Mackom (prvim čovekom kompanije Morgan Stanley) na sledeći način obratio gledaocima.
U interesu Vaše potpune informisanosti želim da kažem da:
* Sam sa Johnom prijatelj 40 godina
* Išli smo u istu školu
* Očevi su nam se bavili istim poslom
* Ja povremeno radim poslove za Morgan Stanley i
* Bili smo oženjeni dvema sestrama
Mozda bi isto zeleo ili morao da napise i da je interview prenesen kao blog post?
Kljucne reci koje je izrekao su po meni “U interesu Vase potpune informisanosti”, a to odvlači fokus od medija koji se koristi i čini ga nebitnim. Interes gledaoca u ovom slučaju, potrošača i kupca u nekom drugom je univerzalan.
Fali malo detalja, posebno oko toga što se tocno smatra vezom izmedu publishera i tvrtke koju se mora navesti. U principu, primjer koji je Miloš naveo u komentaru iznad objasnjava gdje stvar postaje nejasna.
Primjera radi, Dragan pokrene novi web servis, i pošto smo dugogodisnji poznanici / prijatelji, smijem li ja preporuciti njegov servis putem društvenih mreža bez navodenja naseg odnosa.
Zatim, pobogu, kako je uopce moguce opisati odnose izmedu publishera i tvrtke putem Twittera kada 140 znakova nije dovoljno ni za to a kamoli još i promotivnu poruku uz to.