U kontekstu priče o skorašnjem okupljanju blogera u Boru, mislim da je veoma uputno pročitati malo duži članak (da ne kažem esej) Dragana Grbića – “B(l)oga ti tvoga” o jednom veoma interesantnom viđenju značaja bloga i utrošenog vremena za blogovanje.
Dragan Grbić je inače poznati stručnjak iz različitih oblasti primene Microsoftovih aplikacija različitog tipa (dovoljno je reći da je na prvoj Sinergiji pričao o Office alatima, koliko se sećam), i vlasnik je dugogodišnjeg projekta Praktikum na Webu (jedno vreme smo pre deset godina radili u istoj firmi).
Jedan deo pomenutog teksta izgleda ovako:
Najživopisniji razgovor na tu temu je tekao, otprilike, ovako. “Trebalo bi da pokreneš blog”, reče moj prijatelj, iskusni analitičar Internet tehnologija. Zašto, pitam ga. “Ta tema kojom se baviš je interesantna velikom broju ljudi”, reče. Ali, ja već imam rubriku u poznatom časopisu i dobro posećen sajt sa tim sadržajima. “Da, ali to nije dovoljno”, ubeđuje me on, odmahujući glavom čak i kad sam usput pomenuo da imam i klijente. “Time ne obezbeđuješ dovoljno prisustvo na Webu. Web korisnici prelaze na nove tehnologije”. Hoćeš da kažeš da pojava novih tehnologija čini one zatečene nedovoljnim? “Ama, ne! Nije tehnologija nedovoljna, nego treba da proširiš svoje delovanje i na blog, pa da pišeš i o drugim stvarima”. Kažem prijatelju da razumem to da su RSS feedovi znatno unapredili udobnost prostiranja informacija, ali da je moje vreme ograničeno, a Web aktivnost već zasićena osnovnim sajtom.
Tek onda shvatam da on uopšte ne misli na isto što i ja, nego tvrdi kako bi javno izlaganje mojih interesovanja i dešavanja pomoglo da moj posao bude bolje prihvaćen. A šta bi sa privatnošću, pitam ga ja; uostalom, zašto bi široku populaciju zanimalo sve što zanima i mene? I u kakvoj vezi su sve te aktivnosti? Bolje bi bilo da onda napravim pet blogova – ili jedan o poslu, a jedan o svemu i svačemu! Dobio sam odgovor koji bi bilo teško prepričati, zapravo ga uopšte nisam razumeo. Svelo se na to da je blog potreban da bih propagirao svoj posao (isključivo svakodnevno, i to uglavnom ne pišući o poslu!), pri čemu je, izgleda, potrebno da preusmerim svoj posao na propagiranje bloga. Na kraju je čak ispalo da bi moj glavni izvor prihoda trebalo da bude od nekakvih reklama, što bi verovatno bilo relevantno nakon što postignem posećenost od milion prikaza stranica na dan. Dakle, treba da se okanem svog posla i da se posvetim blogu kako bih pospešio posao za koji više nemam vremena jer…
Ceo tekst u fokus iznosi veoma bitan problem pri vođenju bloga, a to je kako osoba koja bloguje raspoređuje svoje slobodno vreme, u odnosu na “blog ropstvo”. Činjenica je da poznajem određeni broj osoba koje neće više da pišu blog, jer im uzima suviše vremena, ili neće uopšte da ulaze u pisanje bloga jer nemaju vremena.
Ukratko, vreme je veoma rastegljiv pojam, a njegova najbitnija karakteristika jeste da se gubi u enormnim količinama ako se njime ne upravlja.
U poslednjih dva meseca imao sam više puta priliku da predočim određenim osobama zašto bi bilo pametno da pokrenu svoj blog (ne g. Grbiću), gde je obavezna komponenta priče deo posvećen vremenu koje je potrebno da bi se pisao blog:
- Potrebno je probati da bi se videlo koliko je potrebno vremena za pisanje prosečnog blog posta.
- Potrebno je odrediti koji je to vremenski razmak koji omogućuje redovnost pisanja, a da se ne ugrožava rad i razonoda, odnosno određivanje frekvencije pisanja u odnosu na pretpostavljene najveće moguće druge obaveze (porodica, posao, prijatelji…).
- Potrebno je objavljivati postove približnom odabranom frekvencijom pisanja (npr. ne mora se pisati tačno na sedam dana – jednom može posle pet dana, drugi put posle deset, itd.).
Pre svega ovoga, potrebno je svakako odrediti cilj pisanja, pa će time i tema lakše doći, ako imate problem da odaberete temu (teme) bloga.
Imati ili nemati vremena za pisanje bloga - pitanje je sad’,U svemu se može preterivati, pa i u vremenu koje se posvećuje blogu…
Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Meni vreme nije bilo presudni faktor kada sam odlučio da prekinem sa pisanjem. Uvek sam imao vremena za blog jer sam veoma brzo video da mi otvara razna vrata.
Glavni razlog je bio taj što više nisam imao cilj pisanja i ono je postalo difuzno. Blog sam svakodnevno pisao godinu dana, a posle pauze od godinu dana i praćenja domaće blogosfere i čitanja stranih blogova, razvijam koncept on line nastupa novog bloga koji je usko specijalizovan.
Blog treba posmatrati kao neku vrstu beležnice gde treba kratko i jasno jezički uobličiti svoje profesionalne preokupacije i iskustva. To ne bi trebalo da oduzima vreme, jer u ovom slučaju, na kraju dana, ako ništa, zbog sebe analiziramo ono o čemu smo mislili i šta smo radili. Plodovi svega toga su različiti, a sami određujemo šta želimo postići.
U tom svetlu posmatram i ovaj blog koji svakodnevno čitam.
P.S. Mnogi imaju iskrivljenu slikuo tome šta je blog i ti isti pišu, a nemaju šta da kažu. To najčešće ide u banalizaciju “žanra bloga”, čemu sam i ja svojevremeno bio sklon.
Kao sto to negde lepo pise: Fundamentalna valuta produktivnosti je energija, a ne vreme. Za dobar blog treba imati svez um, a posle napornog radnog dana on uglavnom nije takav.
Dopada mi se misao o blogu kao zurnalu svakodnevnih misli i ideja, ali ako je cilj bloga razvoj posla, i unapredjenje kontakata i mogucnosti, plasim se da nije dovoljno samo nabacati neke ideje. Blog ne trpi sve one zabeleske nalik na licno tefterce, koje i sami posle nekog vremena ne mozemo da procitamo 🙂 A kada se nema energije ili zuri, one tako izgledaju. Tada, na zalost i perfekcionizam moze da vas odvrati od pisanja bloga, i mislim da to takodje nije retko.
Istina je da se ne bavim profesionalno savetovanjem ljudima kako da pochnu da pishu blog i kakve che im on koristi doneti, nisam ni prochitala vashu publikaciju Blog Osnove, iako sam je skinula sa sajta (vreme je problem naravno), ali pishem blog vech dve godine, a i akademski se bavim trenutno time – najvishe time koji su razlozi i prednosti zbog kojih pojedinac pochinje da pishe blog. Najcheschi su uslovno recheno – narativna prezentacija (vishe od profila na SNS sajtu) samog sebe, shto spada u gradjenje identiteta, koje izgleda ne prestaje ni kad prevazidjemo tinejdzersko doba, komunikacija sa drugima, zainteresovanost da se podeli sopstveni ukus sa drugima, pa samim tim i da on bude valorizovan („e to ti je super sto si se setio tog albuma, knjige, filma“) …. Ako ljudi ne gledaju da zarade blogom, o chemu vi vishe znate nego ja, onda je glavni razlog neposrednost i lichni ton u komunikaciji sa (nepoznatim) ljudima, koja prevazilazi forume ili chat. Mnogi misle i da time sto vode blog rade neshto kreativno. I dokle god imaju tu potrebu, onda vreme nije problem. Ako lichni blog postane obaveza ili neshto nezanimljivo/prevazidjeno, ljudi prestaju da pishu.
Pitanje za vas – na mnogo mesta sam prochitala da se savetuje ljudima po firmama da pochnu da pishu blogove, kao novi kanal komunikacije sa partnerima ili potroshachima. Glavni razlog navode bash tu direktnost obrachanja, koju uslovno recheno klasichni mediji (print i elektronski) nemaju. Koliko je to uspeshno? Verovatno za firme koje su prve pochele sa tim, ali ako bi vechina krenula u blogovanje, zar i to ne bi bilo shvacheno kao dobro isplanirana marketinshka stvar koju che ljudi da preskoche, kao sto preskoche reklame koje im prekinu film.
Kako za koga, kao i uvek, blog uglavnom pisem nocu pred spavanje, jer tad imam najvise vremena, a volim da sednem i posvetim se postu. To traje, da se ne lazemo, neke clanke pisem i sat vremena, ne racunajuci vreme koje potrosim dok dodjem do inspiracije za sam tekst. Ali svako zasto ima svoje zato, ne mogu da ne spomenem da je meni blog mnooogo toga doneo u zivotu, od prijatelja, preko imena, poslova i prilike da pricam na nekim od najvecih konferencija na nasim prostorima. Ako mislite da je to malo nemojte pisati blog, meni je vise nego dovoljno a najbolje se tek ocekuje.
Cak i kada Vas smori blogovanje uvek imate obavezu prema onih 100tinjak ljudi koji su vas i motivisali sve vreme i davali Vam upute u kom pravcu da se razvijate. Hvala im na tome.
Sto se tice frekvencije pisanja, pisem onako kako meni odgovara drugi da pisu, obicno je to svaki 2-3 dan i retko odstupam od tog ritma osim kad su odmori u pitanju ili nemam mogucnost pisanja.
Hvala svima na veoma konstruktivnim odgovorima.
@Jelena: Vidim da na vašem blogu koristite naša slova sa dijakriticima (one kukice i kvačice). Na mnogim blogovima viđam pisanje na nivou znaka ch, sh…, čak i neke mnogo iskrivljenije varijante pisanja od tog. Ne vidim razlog za takav vid pisanja, i nije mi jasno zašto neke osobe na taj način pišu (ima li to veze sa SMS pisanjem?). U vašem slučaju Jelena, to je naročito bitno, jer kažete da se blogom bavite i akademski.
Što se tiče kompanijskih blogova, njihov uspeh zavisi od kvaliteta pisanja, odnosno kvaliteta tema koje se pokreću na takvim blogovima (koliko su one interesantne i korisne posetiocima takvih sajtova).
G Grbić je u svom textu postavio jedno (tačnije mnoga ali ok) bitno pitanje:
“Ako ste kao pubertetlija pisali lični dnevnik, jeste li ga pokazivali kome god ste stigli ili ste ga skrivali?” Mislim da je to poenta cele priče koja se odnosi na motiv(e) za blogovanje. Želimo pažnju, želimo da je skrenemo na sebe u vezi sa onim za šta mislimo da nam dobro ide. Koliko smo u tim trenucima samokritični, druga je stvar. Ali blog je u odnosu na lični (pubertetlijski) dnevnik neki super dnevnik, u kojem smo u najvećoj mogućoj meri super pametni i u najboljem izdanju. Zato i želimo da ga podelimo. Tu je razlika između ova 2 dnevnika (u 1. smo onakvi kavi jesmo a u 2. onakvi kakvi bismo želeli da budemo), razlika koja ide u korist snažne želje za blogovanjem.
Barem je to moj slučaj, da budem potpuno otvorena.
Posto pisem na srpskom onda naravno koristim nasa slova kad pisem sa svog kompjutera, a primetila sam i ja da koristim te varjante sa SH, CH ili tako nesto u mailovima, kao i u ovom komentaru. Iskreno ne znam zasto …. valja “nasa kuca” i “nasha kucha” ukazuju na dve razlicite stvari. Dok ovo pisem shvatam da mi je to ubacivanje engleske logike u srpski deo automatskog procesa pisanja.
Verovatno bi ja drugima rekla, ako vec pises na srpskom onda se trudi da postujes pravopis bez obzira da li je blog, SMS i Facebook wall u pitanju, ali sopstveno pisanje ne dozivljavam kao pedagosko u ovim formama. Mozda gresim.
To isto ulazi u istrazivanje motivacije za pisanje blogova, ako neko od toga vidi vecu korist, napredovanje u karijeri, vezba u “ozbiljnom” pisanju pre nego sto se oproba u klasicnim medijima ili objavi prozu, onda vodi racuna o tome. Ako je cisto za zabavu, a moj blog je takav, onda se tu mesaju i srpski i engleski, a bogme prave se i pravopisne greske.
Verovatno najzanimljivije rezultate bi dalo istrazivanje sa decom, koja mozda prvo nauce slova na tastaturi, a onda pravopis u skoli. Njima jednostavnost pisanja na kompjuteru i greske koje tim putem nastaju u “neozbiljnim” formama kao sto su mail i chat moze stvarno da zasmeta u daljem obrazovanju.
Osećam se kompetentnim da ostavim komentar, jer čitav prethodni mesec nisam napisao članak. Dakle osetio sam kako je to nemati vremena za blog, možda i pomalo surovo prema samom blogu.
Ono što Eniac kaže je potpuno tačno, dakle treba dobrih sat vremena izdvojiti da se sve kockice sklope, neretko i više. A mi blogeri koji još uvek imamo problem sa privatnošću i onim što je ostalo od nje, smo vrlo osetljivi. Ja još uvek ne mogu da napišem post a da je neko drugi prisutan u prostoriji.
Na prvi pogled sve su to izgovori, ali i ja volim svoj blog i svoje čitaoce, pa mi nije u interesu da izvrdavam što se tiče pisanja. Jednostavno, postoje stvari na koje nemate uticaja koliko god to želeli…
Meni nikada nije problem naci vremena za blog jer blog mi je uzitak pisati a ne obaveza. Jedini razlog zašto ponekada postoji duži period bez postova je nedostatak inspiracije. Ne želim pisati tek toliko da pišem… 🙂
Vec nekih par dana vodim svoj blog i polako ulazim u te vode. Smatram da vreme ne treba biti ogranicavajuci faktor. Ideja je bitna, sta pisati i kako. Smatram da je kratka forma zanimljiva uz prilog nekog linka ka sajtu koji se bavi tom tematikom. Smatram da se tako posetioci manje smaraju citanja dugih tekstova, odnosno citaju samo ono sto ih konkretno zanima u sazetom obliku.