U prethodnom članku na ovu temu akcenat je bio na aktuelnim problemima sa kvalifikacijom (stručnom spremom) koje je doneo Zakon o visokom školstvu iz 2005. g.
Kompletan sistem edukacije od Osnovne škole pa sve do doktorata, doživeo je potpuni fijasko u poslednjih dvadesetak godina (od raspada SFRJ). Osnovne karakteristike savremenog školstva u Srbiji su:
- Neutemeljena preopterećenost u Osnovnim školama,
- Neusaglašenost definisanih stručnih kadrova koji se školuju sa stvarnim potrebama privrede (srednje škole, visoke škole, fakulteti).
- Neupotrebljiva znanja koja se usvajaju u školskom sistemu (svi vidovi školstva, izuzimajući predškolske ustanove – tamo je još najbolja situacija).
Svetli primeri savremenog školstva su u isključivoj vezi sa pojedinačnim aktivnostima svesnih predavača (koji prenose primenjliva znanja i oko sebe okupljaju sposobne buduće profesore), kao i pojedinačni primeri učenika/studenata koji samostalno dolaze do potrebnih znanja, sa ili bez podrške profesora.
Visoko školstvo usvaja najgore tekovine “Bolonje”
Sprovođenje Zakona o visokom školstvu je u praksi samo prividno rešenje problema beskonačnog studiranja – sada stvarno veći broj studenata brže završava različite vrste studija, ali je cena još veće neznanje i veća nezainteresovanost za usvajanje novih znanja.
S jedne strane, veliki broj studenata studira zbog “papira”, “nekog razloga – “ne znam” ili zbog toga što neće da rade posle srednje škole (od 40 do 80 odsto svih studenata, prema mojim iskustvima, u zavisnosti od institucije). Druga (manja) kategodija studenata bi možda i želeli nešto da nauče – ali nemaju od koga (prosečan odgovor na pitanje “koliko profesora smatrate da su vam preneli adekvatna znanja?” je DVA za cele studije na svim visokoškolskim ustanovama, izuzimajući fakultete umetnosti i medicinu). Posebna je grupa studenata koja završava visoke škole i fakultete na osnovu “muvanja” i “buke” (stalno se nešto bune i pozivaju na svoja prava). Svetli primeri su uglavnom “samostalci” koji bi uspeli “gde god da ih posadiš”.
Sa druge strane, profesori godinama oko sebe odabiraju jednako ili više nesposobne od sebe, kreiraju što duže procedure magistriranja i doktoriranja zbog čuvanja svog položaja, potpuno neadekvatno dobijaju tzv. impact factor bodove u međunarodnim časopisima na osnovu aktivnosti svojih podređenih asistenata, ne ulaze u proces nastave (tamo su samo na papiru zbog plate)…
U posednje dve godine je na privatnim fakultetima (i na nekim državnim fakultetima) je “fabrikovano” nekoliko stotina “doktora nauka” za potrebe akreditacije. Javna je tajna da neki privatni fakulteti naplaćuju završavanje kompletnih studija za period kraći od godinu dana tzv. metodom “anti-datiranja studiranja” (Država bi trebala samo da proveri reference svih doktora nauka na osnovu kojih je došlo do doktorata)…
Sa treće strane, visoko-školske institucije imaju za cilj upis što je moguće većeg broja studenata (ko je ovde rekao “kvantitet naspram kvaliteta”); neke institucije su već dale naloge da profesor po ispitnom roku mora da ima prolaz od 75 odsto, na više (što uglavnom ne znači menjanje programa u kontekstu usvajanja i provere znanja tokom trajanja semestra, već dozvoljavanje prepisivanja na ispitima), pare se studentima uzimaju za sve moguće i nemoguće gluposti (cena godine školovanja na državnim fakultetima se ne može izračunati)…
Umesto što se studenti bune zbog manjeg broja ispitnih rokova, trebalo bi da se bune zbog ne-dobijanja adekvatnih znanja na visokoškolskim institucijama!
Šta je rešenje?
Najjednostavnije rešenje ovih problema je “prebacivanje lopte na teren” studenata – Umesto da fakulteti dobijaju budžet za upis određenog broja studenata, svi budući studenti na budžetu bi trebalo da dobiju vaučer sa kojim odlaze u edukativnu instituciju (privatnu i državnu), i predaju vaučer sa sredstvima iz budžeta tamo gde žele da studiraju (tzv. slovenački model)!
Posledica ovakvog sistema finansiranja visokog školstva je da 5 godina od početka primenjivanja ovog modela postojaće dve vrste fakulteta (prema potrebama studenata):
- Fakulteti koji fabrikuju diplome (jer to studenti traže)
- Fakulteti koji plasiraju potrebna znanja za obavljanje konkretnih poslova koji su dobro plaćeni (jer ima dovoljno studenata koji to žele)
Prva vrsta fakulteta će trajati onoliko koliko će dugo roditelji želeti da finansiraju dobijanje zvanja, ali završeni studenti na ovim fakultetima neće imati laku situaciju da se zaposle (danas veliki broj osoba iz privatnih i državnih firmi nema neki respekt prema bivšim studentima sa različitih privatnih fakulteta). Za drugu vrstu fakulteta je potrebno vreme i veliki trud.
Kako bi rekao jedan moj prijatelj: “Ja sam optimista – biće još gore”, sem ako Država nešto brzo ne krene da radi po ovim pitanjima.
P.S. Autor ovog teksta poseduje konkretne informacije koje dokazuju da optužbe iznete u tekstu nisu paušalna ocena.
Alarmantna situacija u školstvu II - Profesori ne znaju, studenti ne žele,
Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Hvala za text. U potpunosti se slažem sa napisanim.
Što se tiče vaučera za obrazovanje… Prvi put sam za ideju čuo od prof. Domazeta, dekana fakulteta na kome studiram i na prvu loptu mi se jako dopala… Međutim, smatram da bi tu bilo beskonačno mogućnosti za lošu implementaciju. 50% državnih fakulteta bi propalo u roku od par godina. Kako bi se izdržavali manje popularni fakulteti? Godinama ih niko ne bi upisivao, na tržištu rada bi nastala rupa… koja bi potrajala godinama… dok neko ne upiše i ne završi… Takod a bi morao da postoji neki jako komplikovan mehanizam subvencija za nepopularne fakultete…
Slažem se sa svim napisanim. Dodao bih još: kriterijumi po kojima se stiču stipendije su neutemeljeni, a sve to proizilazi iz svega što je Dragan napisao u oba ova posta. Ima x slučajeva da ogromna novčana sredstava dobijaju štreberi koji čak i ne odgovaraju nego im se prepisuju ocene, a nemaju niti jedanu stavku napretka van studijskog programa.
Eto teme za naredni post: kako i ko dobija državne stipendije i nameštene kredite. Ko je tu oštećen?
Odlican tekst, jedino mi ovaj predlog o vaucerima ne deluje efikasno. Verovatno bi imao nekog efekta na fakultetima koje i sada upisuje veliki broj studenata ali na tehnickim i prirodnim naukama (koje imaju problem nedostatka i losih studenata) napravio bi jos vece probleme.
Na zalost, vecina profesora na nasim fakultetima ne postoje znace vec papagajsko prepricavanje njihovih knjiga (bez obzira da li je ono sto u njima pise staro 20 ili vise godina)
Suština promena odnosi se na definisanje strategije unapređenja školstva u Srbiji, koja definiše realno aktuelno stanje, predlaže ciljeve unapređenja, i nalazi načine sprovođenja strategije (sa strogo definisanim kontrolnim tačkama) do ostvarivanja predviđenih ciljeva.
U tom kontekstu, morao bi postojati pripremni period za usvajanje izmena u sistemu školstva, a podrška edukativnim institucijama koje imaju “slabu popularnost” trebala bi da bude definsana na osnovu definisanih projekata iz tih institucija (sa internacionalnim recenzentima), što je već uspešno sproveo u delo pomenuti prof. Domazet.
Ideja cele priče o promenama je u činjenici da ne može neka edukativna institucija da “tavori” i “pararazitira” zato što je “institucija od specijalnog značaja”, ili se bavi “nepopularnim naučnim oblastima”.
Potrebno je sprovesti u delo sistem koji transformiše socijalističku edukaciju (profesori i instucije su “nezamenljivi” – ne mogu propasti, ili dobiti otkaz) u sistem konkurentnog škostva iz svih naučnih oblasti, koji je uporediv sa najboljom svetskom praksom edukacije.
Drugim rečima, ako institucija ne napreduje – ona propada, ako profesori ne odgovaraju potrebama sistema edukacije – dobijaju otkaz!
// off topic
I Dragan u hejtere :)) Bravo za text 😉
Dragane smelo je bilo napisati ovako oštar i kritički osvrt.
Definitvno, problemi u školstvu su na svim nivoima kako god da posmatraš sistem školstva i ne nazire se rešenje.
Navešću još da sistem obrazovanja koji je utemeljen u predškolske ustanove jeste takođe potpuno neefikasan.
Dakle čitav niz je naopako postavljen, da kinji i bespotrebno opterećuje one kojima treba PREDATI ZNANJE (predavači se valjda zato tako zovu), da dodatno uspavljuje one koji bi samo spavali (mentalno i fizički), da podupire “puštanje korenja” neadekvatnog kadra (opet na svim nivoima obrazovanja) i …
Da sam i ja optimista po principu biće gore – ne krijem. Mislim, kad se ništa suštinski nije promenilo posle afere Index (wooow, pa glave je trebalo da lete), lažnih diploma u Ministarstvu trgovine i usluga (moje omiljeno 🙄 ) i po bolnicama (pazite, falsifikuju se diplome medicinskog fakulteta!!!??) neće se promeniti spontano tako (radikalno) na bolje ne znam…. ma nikada 🙁
“ne može neka edukativna institucija da “tavori” i “pararazitira” zato što je “institucija od specijalnog značaja”, ili se bavi “nepopularnim naučnim oblastima”.”|
A sta sa nepopularnim stvarima koje jesu od posebnog znacaja, npr fundamentalne nauke?
Opisan princip doveo bi do toga da tamo gde i onako nema studenata i gde je situacija na birou manje od 10, gde u skolama skoro da nema ko da predaje (ne mislim na broj, vec kvalitet) i gde su za normalan rad i popularizaciju potrebna uzasno skupa oprema nestane i ono malo para i nade koja sad postoji.
Mislim da je jasno da fakulteti gde su za rad potrebne oprema traze mnogo vise para od onih gde je dovoljna tabla, flomaster i papir. E sad, ako neko smatra da treba da svi trgujemo necim sto vise nema ko da proizvede i napravi to je druga stvar. Ili mozda iz skola treba da se izbace svi nepopularni predmneti?
Ne osporavam da su promene vise nego neophodne, ali konkretan metod favorizuje jedne a druge totalno unistava.
Moja primedba:
treba poceti od osnovnih skola …
Od temelja ka krovu!
ps.zasto me teras da otvaram rak ranu???
@Deda: Samo otvaraj… Potreba je…
@mmilan: U mom komentaru postoji predlog za “takve”, kao i za sve ostale – sistem finasiranja institucije na osnovu predlaganja projekata (konkurisanje za internacionalne projekte, i sl.) iz oblasti pokrivanja edukativne ustanove. Tako u celom svetu funcionišu ovakve institucije… Takvih projekata unapređenje fiundamentalnih nauka ima kao i kod drugih nauka…
Drugim rečima, finasiranje edukativnih institucija zasnovano na projektima (iz iste oblasti ne dobija svaka institucija za isti projekat, jer ne rade zajedno, ili rade različite delove istog projekta, i sl.), ne finasiranje samih institucija.
Treba za početak omogućiti da se oni koji ne žele da uče i prave probleme obore ili izbace još u osnovnoj školi. Trenutna politika da “niko ne sme da obnavlja” ubija svaku motivaciju i kod dobrih učenika, kamo li kod loših… Da ne kažem da je i u srednjim školama situacija dosta blizu ovoga danas. Onda kad dođu na fakultet, mnogi se iznenade što profesore boli uvo što su oni pali na ispitu… dok neko ne podmaže.
“I have never let my schooling interfere with my education.”
Mark Twain
via: dnevnikeklektika.com
Sve dok drzava ozbiljno ne krene u stvarnu temeljnu ali pre svega planiranu reformu skolskog sistema – sve ostaje na savestnosti studenata, profesora i odgovornih po skolskim ustanovama.
A svi znamo, na kom je nivou “savest”…
Optimista sam bice jos gore…
Ocekivati da drzavni sluzbenici rese problem, tesko
“Доспели су на врх искључиво путем инкомпетенције и дупеувлачења. Тако се то дешава у државној администрацији. Људи живе у илузији, да су ови типови паметнији од свих осталих. Чињеница је, када неко ради за државу, потребна му је потврда да је глупљи од свих осталих. Друга реалност је, а то сам видео на послу који сам имао у Albany-ју, како политичари гмижу да би доспели до врха. Они се усисавају навише у хијерархији. И због тога веровати да су ови политичари у стању да реше проблем – то је самозаваравање. Осим тога све политичке организације су у суштини криминалне организације, што не кажем олако. ”
Citat inspirisan vecerasnjim gostovanjem jednog savetnika na tv-u, najdosadniji profesor na fakultetu od kog se nista ne moze nauciti, koji je pride sve ucinio da sa fakulteta od jedan zaista kvalitetan covek koji mu je bio konkurencija za profesora na tom predmetu.
Ono sto meni nikada nije bilo jasno je zasto neki fakulteti u nekom upisnom roku ne mogu da ostanu bez mesta na budzetu. Na primer ako na birou postoji par stotina ljudi koji cekaju posao zasto taj fakultet nastavlja da upisuje jos par stotina ljudi svake godine, i zasto ne postoji uslov za budzet (na fakultetima gde nema studenata pojedinci upisuju samo da bi nesto upisali).
Na zalost, gde god se zagrebe po nasem drustvu situacija je krajnje budjava. Toliko, da sam uveren da konvencionalna resenja cesto vise ne pomazu. A ono sto ne valja i treba da propadne, sto pre to bolje i tako napravi prostor da se napravi nesto dobro.
Svaka cast za tekst.
Fakulteti nisu bogom dani da moraju da postoje, odumiranje nepopularnih fakulteta bi bila prirodna selekcija i ne vidim ništa loše u tome.
Ali to možda u nekoj drugoj zemlji, ovde volimo da kupujemo “socijalni mir” tako da se ništa drastično neće promeniti što se tiče školstva u narednih deset godina sigurno.
@mileusna : “Fakulteti nisu bogom dani da moraju da postoje, odumiranje nepopularnih fakulteta bi bila prirodna selekcija i ne vidim ništa loše u tome.”
Scenario: fizika je jako nepopularna u Nišu… zatvori se fax. Za 5 godina se javi deficit profesora koji bi predavali u osnovnim i srednjim školama… Da izbacimo fiziku iz programa? Da uvozimo profesore? Problem je suviše komplexan da bi ga rešavali jednostavnim metodama…
Scenario: Zatvori se faks, za 5 godina javi se deficit fizičara, puno otvorenih radnih mesta, nema ko da predaje fiziku. Stvara se potražnja za fizičarima i sve više ljudi želi da upiše fiziku jer ih čeka skoro siguran posao. Neki privatni fakultet tu vidi šansu i otvara smer za fiziku.
Dakle što bi rekli zakonom ponude i tražnje sve će se dovesti na razumnu meru…
A ko će deci predavati u trenucima vakuma koji bi definitivno nastao? Država bi morala stalno i aktivno da vrši monitoring potreba i da reaguje nekim specijalnim stimulacijama or something like that. Izvodljivo je svakako, ali nisam siguran koliko je to primenjivo i izvodljivo u Srbiji.
Inače, svakako bih voleo da moje dete ima vaučer za školovanje.
Imate primer za ovu situaciju u slučaju prof. engleskog jezika – uvek ih nedostaje, jer su plate u školama značajnije manje od drugih poslova koje ovi kadrovi mogu da rade. Pa ipak, sistem funkcioniše.
Nemojte se bojati bankrota, to je sasvim normalna pojava. Mi ćemo tek da budemo u problemima (kao država) zbog toga što je to kod nas veoma retka pojava (stečaj).
Jedan od glavnih problema u nasem skolstvu je nacin ucenja – funkcionalno znanje naspram bukvalno ucenja napamet i papagajstva. Vecina djaka i studenata samo uci bukvalno napamet ili da preprica a uopste ne razmislja cemu to zapravo sluzi i gde moze da se primeni.
To je bolji slucaj, ako uopste uce a ne snalaze se na druge nacine.
Miloše, to je nemoguć scenario, Dragan recimo navodi slučaj koji već postoji sa profesorima engleskog jezika, pa svi živimo i dalje i deca uče engleski.
Što se tiše “monitoringa” i “stimulacija” države, mogu samo da kažem Ne daj bože! Mi jednom treba da se pomirimo sa tim da više nismo u socijalizmu (komunizmu?) i da država treba što manje da se meša u stvari koje nisu njen posao, a da se bavi stvarima koje jesu njen posao (zakonska regulativa, stvaranje uslova za slobodno tržište). Našim političarima je naravno u interesu da što duže ostanemo u nekom polu-kapitalizmu-socijalizmu da bi i dalje imali instrumente vlasti i moći u svojim rukama, ali mi je nejasno da mi kao narod i dalje smatramo, verujemo pa čak i priželjkujemo da se država meša u sve i svašta, naravno sa novcem poreskih obveznika jer neki čarobni bunar sa parama ne postoji.
Zamisli da država mora da vrši “monitoring” da li u tvom kraju postoji pekara gde ćeš svako jutro kupovati hleb, pa ako nema pekare, mora da “stimuliše” pekara da otvori pekaru u tvom kraju? Da li ima potrebe da to država radi? Naravno da ne, preduzetnici će sami videti šansu tamo gde postoji.
Tema i moj problem imaju istu genezu.Moj sin je sav svoj zivot vredno ucio i radio.Cak se i sporta,u kome je bio uspesan,odrekao radi obrazovanja.
Trenutno imam problem sa farmakologijom.Mome sinu treba strucna pomoc.U SREDNJOJ SKOLI JE VREDNO UCIO,IMAO PRAVU PETICU,SAD VREDNO UCI I TREBA MU POMOC DA POLOZI TAJ ISPIT.
Molio bih da me uputite na kvalitetnog:coveka,pedagoga i strucnjaka a da nije preskup.Ja sam u sustini ne sjajnog materijalnog stanja.Ne zalim se,vise konstatujem kao i vecina obrazovanih intelektualaca u srbiji.Svoju brigu nicim zasluzenu nosim visoko podignute glave.
Sve ovo pocinje da lici na kukanje a to mi nije cilj ni namera.POMOZITE MI U VEZI SINA AKO ZNATE,UMETE I MOZETE.
[email protected]
Da da, sigurno je bio fin i ucen mladic. Pa ne redi se ovde samo o vasem sinu, gospodine Visoko Podignute Glave, vec o problemu obrazovanja u celoj Srbiji.
Usput, da niste vi mozda sa Kosova? Pa ovoliko kukulečete…
@Draganva
Ideja cele priče o promenama je u činjenici da ne može neka edukativna institucija da “tavori” i “pararazitira” zato što je “institucija od specijalnog značaja”, ili se bavi “nepopularnim naučnim oblastima”.
Students’ personal choice for studies should not be jeopardized by strategies
to make certain fields of study more attractive than others, and the promotion of certain
fields of study should not occur at the expense of the maintenance and development of
others, simply because the former contribute more directly to economic goals.
http://www.esu-online.org/documents/policy_papers/0411_PP_lisbon_Strategy.pdf
Iz gore navedenog (za one koji znaju engleski jezik) jasno se moze procitati da lisabonska strategija govori o tome da se ne mogu favorizovati institucije koje su ekonomski profitabilne ili popularne na ustrb institucija koje neprofitabilne i nepopularne.
Tretirati vise obrazovanje kao robu za koju postoji potraznja, moze naneti stetu krucialnim ciljevima viseg obrazovanja.
It is academic values and cooperation between higher education institutions that should
dominate the processes of internationalisation of higher education. Policies thereon should
consider academic values and avoid misusing various modes of education provision to
make profit at the expense of the role of higher education in society. Treating higher
education as a commodity would be detrimental to crucial goals of higher education.
[…] ИНФЛАЦИЈА ЗНАЊА, МОРАЛА, ЧОВЕЧНОСТИ, ЛАЖНА ОБЕЋАЊА, ЛАЖ… Odgovor sa citatom […]