Dragan Varagic

… Sve je počelo komentarom koji je dr Dragomir Dimitrijević ostavio na blogu Dragana Varagića. Dimitrijević je oslepeo pre nekoliko godina.”Pre nego što sam oslepeo bavio sam se tehnologijama elektronskog plaćanja na Internetu putem kartica i tim poslom sam nastavio da se bavim i kao slep”, kaže Dimitrijević. “Jedno od mesta na kojem u Srbiji možete da se informišete o novostima iz moje struke je blog Dragana Varagića, konsultanta za Internet. Kada sam na blogu pročitao tekst o Web dizajnu, napisao sam komentar o tome da su naši sajtovi nedostupni za slepe iako je ‘W3 konzorcijum’, međunarodna organiacija koja definiše standarde Interneta, dala parametre koji, ako se primene, olakšavaju slepima da pristupaju sajtovima.”

Varagić je na blogu objavio komentar i tamo ga je pročitao Miloje Sekulić, direktor sektora za odnose s javnošću na Internetu agencije McCannErikson PR. “Kada sam pročitao komentar, setio sam se od pre nekoliko godina, u vreme kada sam bio urednik ‘E-magazina‘, časopisa posvećenog Internetu. U to vreme imao sam probleme sa kičmom i išao sam na masažu. Moj maser je bio slep, a kada je čuo da sam urednik časopisa o Internetu počeli smo da pričamo o tome. Bilo je očevidno da redovno koristi Internet i ja sam ga pitao kako ga koristi kada je slep. Objasnio mi je da postoje alatke koje omogućavaju slepima da koriste Internet. Pročitavši Dimitrijevićev komentar setio sam se razgovora sa maserom, a pošto je McCann Erikson PR planirao izradu novog sajta ‘Bežanijske kose‘, pomislio sam da je logično da novi sajt klinike bude prilagođen slepima, a da će isticanje te činjenice tokom promocije sajta pomoći da javnost sazna da slepi mogu da koriste Internet.”

Sekulić kaže da je dr Nikola Milinić, direktor KBC-a “Bežanijska kosa”, odmah prihvatio njegov predlog, a Web dizajner je odbio da uzme više novca zato što će morati da prilagodi sajt slepima rekavši da će naučiti kako se to radi i da mu je to dovoljna nagrada.

Ova priča pokazuje da mi i nismo tako neosetljivi prema ljudima sa posebnim potrebama kao što se to obično misli, i da je samo potrebna inicijativa da bi se nešto promenilo.

Prilagođavanje sajtova slepima i slabovidima je uobičajena praksa u svetu i nekoliko srpskih sajtova koji su prilagođeni slepima uglavnom pripadaju ograncima stranih banaka i firmi, i rađeni su po standardima inostranih centrala. U SAD sajtovi svih državnih ustanova moraju biti prilagođeni slepima. Kod nas i u zemljama u okruženju ovakva obaveza još ne postoji, mada će ona u Srbiji najverovatnije biti pravno “pokrivena” tumačenjem Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom. Naime, zakon nalaže da invalidi ne mogu diskriminisani u oblasti informisanja, a pošto sajtovi državnih ustanova služe informisanju građana, oni moraju biti dostupni svima pa i slepima.

A kako slepi koriste Internet?

Na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu je pod rukovodstvom profesora Vlade Delića proizveden Alfanum, prvi srpski sintetizator govora, tako da kod nas više ne moraju da se koriste strani sintetizatori. Sintetizator čita Web sajt saopštavajući glasom ono što drugi korisnici vide, ali pošto slepa ili slabovida osoba ne može da koristi miš neophodno je da sajt bude prilagođen specifičnoj navigaciji. Dragomir Dimitrijević kaže da se problem javlja i kod slika i drugih grafičkih sadržaja.

“Stara je istina da je slika vrednija od hiljadu reči, ali u našem slučaju potrebno je bar nekoliko reči da bismo shvatili šta se nalazi na slici, a to se postiže tako što se ta slika opiše, i kada dođemo do nje sintetizator nam pročita tekst o njoj.”

Za primer Dimitrijević se poslužio sajtom “Vremena”. Kada je sajt otvoren sintetizator je pročitao naslove u aktuelnom broju ali je kod slike naslovne strane rekao: “Foto - naslovna strana broja”. “To što sam ja saznao da je u pitaju naslovna strana je više nego što mogu da saznam na većini drugih sajtova jer sintetizator obično samo saopšti ‘foto’ jer nema nikakvih drugih podataka. Na vašem sajtu stoji bar neki podatak, ali bilo bi dobro da je saopšteno i ko se nalazi na naslovnoj strani. Nije to veliki trud, a nama mnogo znači.”

Vladan Stošić, Vreme br. 918