e-business, e-marketing, online pr consultant
Imenovati situacije onakvima kakve jesu – Izgovori
Sep 11 2010- 9:36 am napisano u Opušteno, Tekstovi na temu e-biznisa by Dragan Varagić
- 2,107 pregleda
- 25 komentara
Inače sam planirao da napišem tekst na temu izgovora koji omogućuju bavljenje sporednim stvarima, umesto onim što je stvarno bitno (npr. kod izrade Web sajtova/blogova), a juče je usledio još jedan sličan zahtev kontekstu ove priče – pogledati ovaj status.
Bitnost dodataka ili sadržaja na blogu (Web sajtu) ?
Pre neki dan sam dobio mail u kojem je između ostalog pisalo:
“…A ja samo u sebi gunđam. Šta blog ovo blog ono, ma nije blog toliko bitan. I…nedavno shvatih da je jako bitno
Elem, instalirah wordpress, nađoh zadovoljavajući template, malo ga obradim, i….sada je sve spremno, osim što se jako gubim u masi pluginova.Molio bih Vas da mi malo pomognete da se snađem: Koje pluginove da koristim, tj koji su must have, i da li su dobri seo all in one rešenja sa plugina, jer ne bih stvarno želeo da imam smeće na blogu zbog 3 korisne stvarčice koje život znače…”
Praktično istog dana sam pričao sa jednom osobom koja mi je uporno objašnjavala kako ima tehnički problem sa implementacijom slika u header bloga, i ja joj uporno ponavljam – manite se sada slika (header je sasvim ok), koncentrišite se na sadržaj…
Ali avaj…, osoba izjavljuje (otprilike): Da, u redu je to za sadržaj, ali kako da ja rešim problem sa slikama…
Btw. ista osoba ima problem sa koncipiranjem sadržaja na taj način da treba dosta truda da zamišljeno postane i dovoljno ozbiljno prikazano – sa aspekta samog kvaliteta sadržaja…
Savet:
Nemojte se gubiti u detaljima (posao ne treba da bude urađen savršeno, već samo dovoljno dobro), koncetrišite se najžešće i najviše na najbitnije segmente u poslu!
Ovakve situacije sigurno imate i u vašem okruženju i one se manifestuju na veoma različite načine:
Tokom devedesetih godina dva prijatelja su u veoma kratkom roku kupila tada veoma skupe kompjutere (preko 2.500 DM) – jedan eksplicitno da bi igrao nove igrice, a drugi je uložio pare da bi “napravio” sebi nov posao. Onaj prijatelj koji je rekao da je kupio comp za igrice je ipak krenuo da radi i neke druge stvari (jer je počela da ga “peče savest”) – a to je bilo konkretno pronalaženje i menjanje walpapper-a (i celokupnih Windows tema). Drugi prijatelj se sedam meseci “zaglavio” u celodnevno igranje igrica, i kada je shvatio da od posla neće biti ništa, prodao je kompjuter za 60 odsto nižu cenu za koju ga je kupio.
Volim petak, mrzim ponedeljak
Već duže vreme primećujem na Twitteru petkom kako se određeni broj osoba javlja sa statusima tipa – wow, super – petak je, znači stiže vikend…
Objavio sam svoje mišljenje…
Krenula je i diskusija…
Važno jeste to u ovoj priči da zamena prioriteta važnosti problema – manje-važan problem (posledica) kao što je zadovoljstvo vikendom, zamenjuje se mnogo strašnijim i važnijim problemam – volim vikend, zato što ne volim posao.
Kako rešavati stvarno važne probleme – Emocionalna inteligencija
Veoma je bitno naučiti kako da se prepozna najvažniji problem, i kako da se isti reši. Praksa je pokazala da nemogućnost prepoznavanja važnih problema leži u osnovi problema koji su u vezi sa nemogućnošću imenovanja pravih emocija u odnosu na važne probleme (nezadovoljstvo).
Oblast koja se bavi problemima racionalno ispravnog tumačenja sopstvenih emocija naziva se emocionalna inteligencija (ili emocionalna pismenost).
U moru nevažnih informacija i vesti kojima smo “zapljusnuti”, nikako da se veoma ozbiljna pažnja posveti jednom od najvećih problema koji krasi savremenog čoveka, a koji bi trebalo da se postavi u fokus od najranijeg razvoja ličnosti – u samoj porodici.
U osnovi, oblast emocionalne inteligencije omogućuje stvaranje sposobnosti, veština i kompetencija koje osobi omogućuju da se (racionalno) nosi sa zahtevima i pritiscima okoline.
Primeri u ovom tekstu predstavljaju veoma česte situacije u životu osobe po kojima se vidi da je potrebno rešavati prvo najvažnije probleme, a najbrži i najjednostavniji način jeste da se najvažniji problemi za početak imenuju (pravim imenom).
Komentare ovog članka možete pratiti preko RSS 2.0 feed-a. Možete ostaviti komentar, ili trackback sa vašeg web sajta.
25 komentara na “Imenovati situacije onakvima kakve jesu – Izgovori”
Ostavite vaš komentar
Advertisement
Pratite ovaj Blog
Kategorije
- Članci na temu Internet marketinga (186)
- Događanja i teme u vezi sa Internetom (180)
- E-start (7)
- General (18)
- Kategorija posvećena tekstovima o edukaciji (119)
- Nekategorisano (6)
- Odnosi s javnošću na Internetu (68)
- Opušteno (51)
- Političke teme (44)
- Predavanja (34)
- Priča o blogovima (178)
- Prikazi (129)
- SEO optimizacija sajta (32)
- Sideblog (20)
- Social Media (136)
- Tekstovi na temu e-biznisa (190)
- Tekstovi na temu poslovanja (81)
- Tekstovi u vezi sa medijima (77)
- Teme marketinga i odnosa sa javnošću (59)
Twitter poruke
- RT @vladaweb: @varagic niste videli "hit"? http://t.co/7qtlx6pk ? cc @MaryannLong #duel May 16, 2012 sutija_web (Marko Šutija)
- @varagic niste videli "hit"? http://t.co/7qtlx6pk ? cc @MaryannLong #duel May 16, 2012 vladaweb (Stanković Vladimir)
- :)))) RT @MaryannLong: #DUEL #Anal #pornhub My collection of lesbians http://t.co/xBuX1uzg May 16, 2012 varagic (Dragan Varagic)
- @varagic U celom serijalu @recnarec debata korišćen je #recnarec za praćenje. #izbori2012 May 16, 2012 recnarec (Reč na reč)
Featured Post
- Optimizacija poslovanja i komunikacije putem Interneta
Više puta sam se našao u situaciji da radim savetovanje za kompaniju koja ima jedan ili više online projekata, ili [...] - Zašto su bitni linkovi u tekstu?
Jedana od najvećih opštih nepoznanica prilikom kreiranja Web sadržaja jesu razlozi zašto bi bilo potrebno postavljati neke linkove u tekst, [...] - Metodologija izgradnje poverenja na Internetu
Na konferenciji Društva Srbije za odnose s javnošću u Subotici u oktobru prošle godine predstavio sam pojednostavljenu podelu online medija, [...]
Registracija
Prijava
- PRObjava:Građani čekaju predsednika16 May, 2012...više »
- PRObjava:Otvaranje nove MaxBet sportske kladionice u Sremskoj Mitrovici16 May, 2012...više »
- PRObjava:Završnica akcije "Đaci vas mole, usporite pored škole" na Zvezdari16 May, 2012...više »
- PRObjava:Vidi svet kroz razmenu - program internacionalne razmene i prakse16 May, 2012...više »
- PRObjava:Šta znaš o Crvenom krstu?16 May, 2012...više »
Najaktivnijih 5!
- Suzana Krajcinovic (3)
- Goran Aničić (2)
- Milan (2)
- Todorovic (2)
- Dušan Dević (1)
istok Pavlović
September 11th, 2010 at 10:13
BRAVO! Dragane, molim te da pišeš češće ovakve tekstove!
Inače, samo da dodam da i je fraza “počinjem od ponedeljka” najčešće propast za preduzetništvo i inicijativu. Celog života gledam neke ljude koji stalno svoje ideje “počinju od ponedeljka” i većina njih nisu ništa uradili. Ako imate ideju, počnite odmah ili čim budete imali vremena, večeras ili sutra, a ne od ponedeljka ili “od prvog”. To se u psihologiji zove “prokrastinacija” ili odlaganje početka i više od 50% ljudi ima taj problem.
gordanac
September 11th, 2010 at 10:38
Preporučujem 10 minuta zabave uz animaciju o “Tajnim moćima vremena” – samo na prvi pogled nema nikakve veze sa postom, ali kad pogledaš drugi put..
http://www.youtube.com/watch?v=A3oIiH7BLmg
I inače cela ideja RSA deluje sveže i zanimljivo (idealno za subote)
http://www.thersa.org/
dragan maric
September 11th, 2010 at 11:03
zaista jako dobar tekst i mislim da govori o nama tj koliko su ljudi spremni da pricaju o necemu a ne i da preuzmu konkretne korake da i pokusaju nesto da promene
Mirjana Djuricic
September 11th, 2010 at 11:14
O emocionalnoj inteligenciji se u poslednje vreme dosta govori i licno smatram da je to veoma interesantna nauka.Sto se tice predjasnjeg komentara u potpunosti se slazem sa POCNITE ODMAH! Nije bitno sta,kako vec jednostavno odmah se angazujte i sve je onda jednostavnije ovako se samo stvara dodatni stres od famoznog ponedeljka!
Zakljucak interesuje nas jos ovakvih tekstova
Milen Zlatanović
September 11th, 2010 at 11:19
Pozdravio bih mišljene Dragana i Istoka. Ja korene tih problema vidim u našem zastarelom obrazovnom sistemu koji se uopšte ne posvećuje bitnim stvarima kao što su emotivna inteligencija, ciljevi, odgovornost…
Sta druge strane problem “ponedeljka” moram da poistovetim sa time da smo jedna izuzetno neradnička nacija. Igrom slučaja radim na poziciji gde mogu da razgovaram sa ljudima i da vidim da li će raditi ili neće za našu kompaniju. Zaključak, preko 50% ljudi koji trenutno ne rade traže “zaposlenje” a ne posao. I zato moramo stvari da posmatramo prirodno. Ne mogu resursi da budu svima podjednako raspodeljeni. Da bi neko bio uspešan mora da ima u odnosu na koga da bude uspešan. I što sam duže u biznisu postajem sve veći “fašista”. Nemojte me pogrešno protumačiti, ali ne mogu da se saosećam sa ljudima koji kukaju kako je sve sra…, kako nema posla, kako je država kriva za sve, a kada mu ponudite priliku da radi i da zaradi, krene sa IZGOVORIMA: nije to za mene, meni treba neki pravi posao… itd, itd…
Živimo u zemlji kognitivnih disonaci. Ljudi sanjaju o prevelikim nedostižnim ciljevima i kada se probude i shvate gde su demorališu se i stanu. I čekaju neki DEUS ET MACHINA, savršen trenutak da se nešto desi, neki savršen ponedeljak da dobiju taj neverovatan priliv inspiracije da bi napokon krenuli u taj svoj savršen plan. A savršen trenutak nikako da dodje, a život prodje.
Zato sa poštovanjem pratim rad gospodina Varagića, koji mi je bio profesor na VETŠu i koji me je oduvao prvim utiskom, i neverovatno motivisao, kada sam posle par njegovih rečenica zapravo shvatio da za ljude koji hoće, posao i dobre prilike postoje svuda oko nas. Samo treba “malo” volje. Iskreno divim se ljudima koji ni iz čega mogu da stovre novac i posao za sebe i druge. Pogotovo u eri komunikacje.
Osmislio sam jedan duhoviti slogan koji ako se pravilno primeni mogao bi da nam promeni državu.
SRBIJO! AJMO DA RADIŠ!
U potpisu
Robovlasnička partija Srbije
(Šala mala)
Ivancosic
September 11th, 2010 at 11:39
Mnogo ljudi koji mrze petak su 9-17 zaposleni. U svetu sve više vrhunskih kompanija počinje da se usmerava na fokusiranih četiri radnih dana nedeljno, neki ljudi to ne razumeju i nazivaju to redukciom plata i slično, ali te firme stvarno nemaju razloga za to, jer se radi o 37signals i Carsonified-u.
http://carsonified.com/jobs/
http://37signals.com/svn/posts/893-workplace-experiments
Sa druge strane, oni koji ne smatraju da je petak konačno dan odmora, to su obično ljudi koji ne rade za firme, ili oni koji stvarno uživaju u svom poslu.
Dranane, pridružujem se Istoku da treba više ovakvih tekstova da pišete
Milos
September 11th, 2010 at 11:55
ja volim ponedeljak.. ali volim i svaki drugi dan…. http://www.youtube.com/watch?v=vW64caWy7Dc
jer se radujem svakom novom danu…. tako sam nekada tuzan kada dan protsci anista novo nisam naucio..
ne volim ta odlaganja te danas cu te sutra cu. Neki ne vrse placanja nekim danima, drugi ne pocinju nista u utorak.. treci..
Hvala ti za post i hvala ti za jucerasni tvit.
sopran87
September 11th, 2010 at 13:04
Ja bih rekao da je jako bitno da se posao uradi dovoljno dobro kao što je gore pomenuto, ali da za to treba malo prakse i strpljenja, učenja na greškama. U blogovanju sam grešio jako često ali sam se trudio da iz svake greške nešto izvučem, i naravno da još uvek učim i učići još dosta. Kao što je Deda rekao: “Bloguje se godinama”, čime se ja iskreno vodim, tako je i u svakom drugom poslu, bar ja mislim… I naravno, ako se svaki ponedeljak željno čeka petak to znači da ne radite baš onaj posao koji volite, ili da ste izuzetno lenji. U redu je ponekad, ali stalno…
Vrlo zanimljiv post!
Snežana Luković
September 11th, 2010 at 13:55
Sve mogu, ako hoću!
( Post u Postu, sory)
Joj kakva tema. Moja omiljena. Nazvala bih je „psihološki profil zaposlenog“, koja je najmanje zastupljena. Domen sociologije, psihologije, HR i internog PR, koji nikako da dobije jedan od prva tri Page Rank-a u našem društvu.
Samo da bi bilo još preciznije, rekla bih „ ljudi menjajte profesiju!“.
No, ne možemo baš u potpunosti kriviti ljude za ponašanje, način razmišljanja. Sve to vuče koren, kako Dragan reče , u najvećoj meri iz detinjstva-porodice.
Nezadovoljni roditelji će kodirati budućeg nezadovoljnog čoveka. Dok, aktivni, inicijativni, (nema veze da li je to menjanje rasporeda nameštaja u stanu, menjanje mesta boravka, ili poromena posla-kretanje ka boljem i višem) trasiraće budućnost detetu. Naravno da kasnije i društvo, u najširem smislu, nadograđuje tu ličnost, ali osnovni stav čoveka će se uvek manifestovati kroz prizmu čaše. Jedni će je uvek videti kao polu-praznu, a drugi kao polu-punu.
U svim komentarima naglašavam da ceo život radim u privredi, u veeeeeelikim sistemima, – društvenom, privatnom, državnom- i to više od četvrt decenije.. Zašto to potenciram? Zato što ne treba biti preterano inteligentan i dobiti sliku kakva klima vlada u privredi i kakav je psihološki profi zaposlenog. Ogroman procenat stanovništva radi u ovakvim sistemima, a ni nepunih 2-3, ne ucestvuje u ovakvim diskusijama. Bolje rečeno sa onlajnom je na Vi.
Imajući u vidu sve do sada izrečeno, gde god sam radila, a po prirodi sam više nego što bi za privredu bilo i poželjno „open mind“, u 99% slučajeva sam, za sve što predložim da se radi – traži za posao bitno, od kolega dobijala identičan odgovor: „A, to ovde NE MOŽE“. Od toga mi odmah skoči pritisak. No uporna, kakva jesam, dok ne dobijem zvanican odgovor od CEO, ne odustajem. I pokazalo se, skoro 100 postotno, da MOŽE.
No, ako već znamo da ljudi ne znaju da razmišljaju ili ne shvataju mnoge stvari, posebno bi se moglo diskutovati kao bi trebalo edukovati menadžment da zaposlenima postavi imperativ – budimo prisutni na Internetu, i tako im levkom uliti u glavu – učite malo i sami, čitajući sadržaje kako iz svoje struke, tako ćete usput širiti i životne vidike. Razmenjujte mišljenja sa kolegama, i tako se uči.
Ali, to rade samo profesinalci- lideri.
Zato smatram da bi uvodjenje nastave, obuke po sistemu Neuro Lingvističkog Programiranja (NLP) promenilo pogled na život, pa time i pronalaženje sebe u profesiji, odnosu sa ljudima, porodicom.
Mnogi bi tada rekli: Volim ponedeljak! i Ja sve mogu, ako hoću!
Goran Mitricevic
September 11th, 2010 at 15:10
Slazem se sa misljenjem profesora Varagica i dodajem da je svaki problem, a ne samo najvazniji, resiv ako se nazove pravim imenom. Smatram da je imenovanje problema pravim imenom najmanje pola puta ka resenju istog i dokle god se to izbegava dubioza je neminovna.
Petkom popodne, nedeljom uveče
September 11th, 2010 at 16:51
[...] Varagić je pokrenuo zanimljivu i važnu temu, a po mom viđenju i „dve u jednoj“. Dakle, koliko smo emocionalno zreli da prepoznamo svoje [...]
Miodrag Ristić
September 11th, 2010 at 23:41
Čini mi se da se rad na “budjenju uspavanih” svodi samo na guranje onih koji bi i ovako i onako uspeli. Nisam do sada sreo nikog ko se “prosvetlio” u kontaktu sa nekim “guruom” – ili nekom knjigom, a da nije bio već predodredjen za to. Izgleda se temelji udaraju mnogo ranije, verovatnu u najranijem detinstvu.
Uvek mi na pamet padnu one majke koje izvedu decu na igralište a onda non-stop viču: “Silazi odatle, Ne! Baci to! Pazi isprljaćeš se! Ne diraj to pseto! Fuj, šta ti je to, baci to odmah…”
Ti klinci će sutra sigurno mrzeti ponedeljak, taman da im je Tom Hopkins – ujka, a Tony Robbins brat od tetke.
ooppii
September 12th, 2010 at 02:11
Lep post, da sam natrcala na njega pre zapocete diskusije na twitteru ocenila bih ga najvisom ocenom i produzila dalje. Ali, posto je izjava profesora Varagica na twitteru bila mnogo izricitija u odnosu na ovaj tekst, a i navedena sam ovde za primer u kontekstu nekoga ko ima “problem” jer voli petak, moram da ga odbranim kao sto obecah
Slazem se da je imenovanje problema pravim imenom najmanje pola puta ka resenju istog, sa time da se ne treba gubiti u detaljima vec se koncentrisati na najbitnije, kao i sa time da verovatno vecina onih kojih ne vole ponedeljak i raduju se petku u sustini ne vole svoj posao i da treba da ga menjaju. Ali, nikako se ne slazem sa generalizovanjem i izricitim izjavama poput [@varagic: Svi oni koji toliko vole petak, a mrze ponedeljak - definitivno su u "losem braku" sa poslom. Menjajte posao!] http://twitter.com/varagic/status/24082421644 To bi bilo jednako izjavi [Svi vi koji toliko volite svoj posao i ponedeljak - definitivno ste u losem braku. Menjajte partnera!] Cekaj, necemo da se vredjamo.
Ja se radujem svakom vikendu, mrzim ponedeljak, ali ujedno voooolim svoj posao – mnogi bi rekli i vise no sto treba (mislim da me svrstavaju i u grupu onih sto beze od kuce na posao:) ). Poslu sam posvecena skoro svih 7 dana u nedelji, ali vikendom ipak malo vise udovoljavam sebi. Petkom mogu da citam dobru knjigu do zore, u subotu da spavam do podne, u nedelju da se posvetim licnim prioritetima i najdrazima. I uvek nedeljom uvece mrzim ponedeljak! Ne zato sto ne volim svoj posao, vec zato sto ne smem da zaglavim u kafani, sto moram da se legnem ranije iako mi se ne spava, sto ne smem da citam knjigu do zore i sto znam da cu ustati neispavana jer necu uraditi prethodno navedeno.
- Da li to sto mom bioritmu odgovara nocni zivot znaci da bih volela da trajno zamenim dan za noc, nista ne radim i uvek spavam do podne?
Ne, ubila bih se tako beskorisna.
- Da li to znaci da treba da treba da promenim posao i profesiju i zaposlim se u nocnom klubu?
Ne, volim svoj posao, bas ovaj koji radim i nisam u prilici da ga radim u drugom terminu.
- Da li to znaci da svi koji se raduju vikendu ne vole svoj posao?
Ne bih rekla.
Da li to znaci da oni koji se raduju ponedeljku i mnogo vole svoj posao su u stvari u losem braku pa zbog toga beze ne posao?
Ne bih rekla.
- Da li je lepo tvrditi da su sve ovce bele ako ste videli samo par belih u vasem okruzenju?
Nije lepo
- I na kraju, da li bih nesto menjala u svom zivotu po ovom pitanju?
Da, ako jednog dana budem imala svoju firmu, ponedeljkom ce se raditi od 12h do 20h, a ostalim danima normalno. Do tada, odgovara i ovako – nastavicu da mrzim ponedeljak do podne i bezim od kuce na posao
#VolimSvojPosao #VolimPetak
Miloje Sekulic
September 12th, 2010 at 12:49
Odlični saveti Dragane! Počeću koliko od sutra (ponedeljak) da ih primenjuјem
Snežana Luković
September 12th, 2010 at 14:48
@ Miloje
S vremena na vreme pratim komentare na postove tema koje me posebno interesuju. Tako videh i Vas komentar.
Izuzetno cenim Vase umece, i posvecenost svemu sto odlucite da radite. Tako ce i ubuduce biti.
Ali, kako D. jednom rece, znate da “zakucate”. Ja bih u ovom konkretnom slucaju dodala sledece: i to, sa suprotne strane, da boli. Mene licno boli, jer sam utrosila entuzijazam i vreme, na neciju opservaciju i ulozeno vreme ….
Ipak, Blog nije FB.
Srdacan pozdrav
Miloje Sekulic
September 12th, 2010 at 18:45
@Snežana
Ispravljam se. Upravo počinjem da radim na novom projektu.
Neću čekati ponedeljak.
Dragan Varagić
September 12th, 2010 at 20:47
U 140 karaktera se ne može biti preterano opisan. Ako čitate ono što pišem, verovatno ste primetili da predstavljam u osnovi stvari kao “sive”, a nikako kao “crne” i “bele”.
Nikolina
September 14th, 2010 at 05:06
Ako neko ne voli ponedeljak to ne znaci neminovno da ima i nizak EQ. Veliki broj ljudi koji su vrlo emotivno pismeni i imaju visoku EI pate u danasnje vreme od tzv ” Monday bluesa” koji je pojava kulturoloski svuda rasprostranjena i ciji koreni individualno mogu biti veoma razliciti – a postoje cak i objasnjenja bazirana na odredjenim fizioloskim promenama koje nastaju u organizmu promenom ciklusa spavanja preko vikenda… (tako da bi ovaj Jelenin koncept sa kasnijim start time-om u ponedeljak bilo mozda i zanimljivo isprobati u RL).
Uros Dukanac
September 14th, 2010 at 16:17
Ne slažem se baš sa tekstom, ali ću za obrazloženje morati da napišem malo više da bih jasno istakao nijanse, pa mi ne zamerite na dužini ovog odgovora…
Živimo u doba i na mestu za koje nam svi pričaju da je “civilizovano”. Imamo struju, toplu vodu, asfalt, telefone, tehnologiju, banke, bolnice, radnje sa hranom… Ali kako vreme prolazi ja sve manje imam utisak da su nalazim u “civilizovanom” svetu. Ako zanemarimo činjenicu da je “civilizovana” Amerika nastala na veoma necivilizovan način (tu mislim na indijance, a verujem da je toga bilo i na još nekim mestima), koje su stvarne dobrobiti za čoveka od te civilizacije danas? Živimo u tehnološkom svetu, a ne civilizovanom. Tehnologija nam jeste na dohvat ruke, ali civilizacija nastaje od ponašanja. Od ljudi. Od shvatanja. Biti civilizovan znači mati dobru, pravednu i neiskvarenu dušu. Pozitivan stav o prirodi i planeti i svest o okolini, a ne imati GPS, TV i printer u boji.
Da posmatramo, samo, Beograd i da ne prelazimo okean. Tempo rada, da bi samo “ostao u igri” je potpuno nezdrav. Imamo automobilska gužve svakoga dana sa psovanjem, bezobraznim uletanjem, samo da bi se provukao ispred “onog kretena u golfu” i dobio taj jedan minut koliko će da traje crveno, a njega ko šiša. Živimo, maltene, jedni drugima na glavi sa tonom stresa. Mobilni smo prišili na ruku, jer ne umemo da kažemo “ne”. Ako mi kažemo – konkurent neće. Znači stvar je jednostavna, i imamo sledeće činioce:
- Nedostatak resursa (bar je on u glavama ljudi, a to je isto kao da je stvaran jer je onda njihovo ponašanje i postupanje itekako stvarno)
- Veliku koknurenciju (svi se otimamo da uzmemo od nekoga pare, nekom uslugom ili proizvodom, zato radimo sve više i za sve manju cenu. Ako ja neću – kinez hoće. Samo se pobeda boduje, ostalo je nebitno.)
- Neuređen sistem u kome je i nedozvoljeno dozvoljeno ako si sa pravim ljudima
U ovom, “civilizovanom” svetu, znači, ako ne donesete pare – nema hrane a ni krova nad glavom. Ako nema hrane – niko vam je neće dati za džabe, pa je nedostatak novca na duži rok jednak laganoj smrti. Slabija ishrana i stres dovodi do opadanja imunog sistema, navuku se boleštine i krećemo nizbrdo, pod sve oštrijim uglom. Kako je “borba za preživljavanje” i “strah” jedan od glavnih motivatora ova “poslovna arena” postaje sve surovija i beskrupuloznija:
- Počinju da se koriste nefer metode
- Briga o svom kolegi je sve manja jer kolega postaje konkurencija, a onda vremenom i neprijatelj
- Paranoja je sve veća jer i ti tom istom kolegi (a i ostalima) polako postaješ “smetnja”
- Ranije zabranjene stvari polako postaju praksa u poslovanju, jer se naveliko gleda kroz prste
- Moral polako gubi smisao, jer šta nekoga briga što nešto nije moralno ako donosi pare (i to mnogo para), a pri tom nije strogo zakonski zabranjeno – i to tako da stvarno postoje konsekvence
- Rokovi su sve kraći, a plate manje (i kasne) što je generator stresa i nervoze
A opet, ljudi moraju da rade jer u suprotnom neće biti novca i… (vidi iznad).
Rezultat je stav (da imenujemo situaciju onakvom kakva jeste): “Jeste, radim posao koji ne volim, jer mi je to izvor kakvih – takvih prihoda bez kojih ću da crknem, i ne, nisam sposoban (uplašen sam, sitna duša i, uopšte gledano, ne volim da radim, nemam viziju ni znanje, a ni motiv i energiju da ga steknem – nazovi to mentalnom lenjošću, sumnjam u uspeh itd.) da sam sebi nađem drugi i bolji posao i zato odrađujem ovo što imam sa nadom da će to da potraje i da me niko neće dirati do penzije!”. I šta sad? Takvih je preko 80%. I koliko god se ja neslagao sa takvim viđenjem stvari, njih i dalje ima preko 80%. I oni vole petak, jer su im ta 2 dana vikenda utočište od “civilizovanog sveta”.
Je*e se njima za firmu, vlasnika, produktivnost, Gazelu, posao, granice, Srbiju, fasadu na zgradi, đubre u hodniku, bolji auto… Rakijica sa prijateljima, farma ili fudbal na TV-u i ležnje na trosedu bez ijedne misli…
I, da stvar bude još gora – delimično su u pravu! (O tome ću u trećem delu teksta).
Sada dolazim do drugog dela teksta i drugog profila ljudi.
Skoro sve ono što gore piše je neistina!
Namerno sam pustio onog lika na semaforu, jer se vidi da je pod stresom i mora da ima neki usran posao čim mu je tolika frka da ne zakasni. A eno i mobilni mu prišiven za ruku, izgleda da ne sme da kaže “ne”, da mu kolega ne bi oteo radno mesto. Siroti službenik… Kao da radi u nekoj banci… A ja, pošto volim svoj posao, i dobar sam u njemu – radujem se današnjem danu jer prilika za zaradu ima pregršt. Ne znam koga ću pre da uslužim, a što je najlepše, toliko sam dobar da mi nije neophodno da kršim zakon, niti pomoć “prijatelja od iznad” (mada ona nikad nije na odmet!). Preksutra idem na kurs, da se još malo usavršim, da ne bih zaostao, a i to mi je prilika da vidim drugare i možda da jedan drugom nabacimo koji poslić. A i zanima me šta ima novo. Željan sam znanja i novih informacija pa da sve to što pre primenim. Uspeh ne može da izostane! Smara me jedino što je uskoro vikend, pa niko ne radi, a imam sto stvari da im pokažem. Ali ok, za vikend ću da odradim sav onaj zaostali posao koji vučem već nedelju dana.
Ovakvih je manje od 5%.
Ista situacija – drugačiji pogled na svet.
Koji su faktori (vaspitanje, okruženje, geni) uticali da jedni izrastu kao onih 80%, a drugi kao onih 5%, to je priča za sebe. Onih 15% između su sve ostale nijanse.
I ne vredi tražiti od prvih da postanu drugi. Da su mogli – postali bi već. A oni koji mogu – postaće. Čim im nešto “kvrcne” pa “shvate”. Ili shvate pa im kvrcne…
Dok oni sami ne kažu sebi da mogu da se promene, nema tog levka… A, verujem, da oni, da žele da se promene – već bi to uradili, ili makar probali. Ali ne žele. Njima je “dobro” i ovako. Nisu “radoholici”. Oni nemaju motiv da naprave novu zgradu, da usavrše neki sistem, da nauče nešto, da se čuje za njih, da budu pioniri ili lideri, da unaprede svet da bude bolje mesto. Oni samo žele da ih taj isti svet samo ostavi na miru. Lepo je žaliti se i verovati da se stvari događaju nasumično, a ne da svako upravlja svojim životom. Tada nema odgovornosti. A nedostatak odgovornosti je u ovoj zemlji gajen i bio poželjan preko 40. godina, jer “nema šta ti da misliš – tu je Partija da ti sve kaže”, a ti treba samo da uradiš. A najbolje je da ništa ne radiš da ne bi uradio kako ne treba. I generacija je uredno prenela svoje shvatanje i učenje na sledeću. Podsvesno. Ne rečima nego postupcima. A deca prvo čuju reči, ali onda vide postupke, pa imitiraju. Reči i saveti izblede.
I, napokon, treći deo.
Zašto živimo ovaj život? Lepo je raditi, praviti, stvarati. Ali gde je tu uživanje? Gde je rakijica sa prijateljima, farma ili fudbal na TV-u i ležnje na trosedu bez ijedne misli? Kada će taj petak da se vidim sa ekipom, jer većina njih, za razliku od nas, freelancera, ima fiksno radno vreme, pa su tek od tada slobodni? Da li bih više uživao u životu gledajući mesec i zvezde ili more, šetao se, zgubidanio i lutao okolo, posmatrao sunce sa nekog šlepa na reci, ili gledajući monitor i baveći se onim što, takođe, volim? Da li je “civilizacija” sinonim za proces: ustajanje -> posao -> kuća -> večera -> TV -> spavanje -> -> -> -> -> -> plata -> -> -> -> -> -> -> -> -> -> odmor od 3 nedelje -> ustajanje -> posao… (eh, Ekreme…;) )
I čemu svrha svog tog rada ako se rezultati rada ne utroše na odmor i uživanje? Zašto bi neko prvo naporno radio, usavršavao se, odvajao “bitno od nebitnog”, da bi stvorio pare, pa posle provodio vreme sa “sve četiri u vis”, ako može da otalja posao za neku crkavicu i onda odmah digne “sve četiri u vis”, isto popodne, i gubi vreme na način na koji mu to prija? Možda, su oni iz 80% već našli tu formulu?
Šta je bitno, a šta nebitno? I za koga? Da li je bitan posao ili odmor? Napredak ili zabava? Rad ili uživanje u životu?
Ovaj poučni vic, ispod, je čak bio i u jednom filmu, sa studentom koji je osnovao softversku kompaniju, pa ga najbolji prijatelj (koga je ovaj postavio za finansijskog direktora) prevario. Ne mogu da se setim imena filma, ali poenta 2 pogleda na svet ostaje:
———–
The American investment banker was at the pier of a small coastal Mexican village when a small boat with just one fisherman docked. Inside the small boat were several large yellow fin tuna. The American complimented the Mexican on the quality of his fish and asked how long it took to catch them. The Mexican replied, “Only a little while.” The American then asked, “Why didn’t you stay out longer and catch more fish?” The Mexican said, “With this I have more than enough to support my family’s needs.” The American then asked, “But what do you do with the rest of your time?” The Mexican fisherman said, “I sleep late, fish a little, play with my children, take siesta with my wife, Maria, stroll into the village each evening where I sip wine and play guitar with my amigos, I have a full and busy life.” The American scoffed, “I am a Harvard MBA and could help you. You should spend more time fishing; and with the proceeds, buy a bigger boat: With the proceeds from the bigger boat you could buy several boats. Eventually you would have a fleet of fishing boats. Instead of selling your catch to a middleman you would sell directly to the processor; eventually opening your own cannery. You would control the product, processing and distribution. You would need to leave this small coastal fishing village and move to Mexico City, then Los Angeles and eventually New York where you will run your ever-expanding enterprise.” The Mexican fisherman asked, “But, how long will this all take?” To which the American replied, “15 to 20 years.” “But what then?” asked the Mexican. The American laughed and said that’s the best part. “When the time is right you would announce an IPO and sell your company stock to the public and become very rich, you would make millions.” “Millions?…Then what?” The American said, “Then you would retire. Move to a small coastal fishing village where you would sleep late, fish a little, play with your kids, take siesta with your wife, stroll to the village in the evenings where you could sip wine and play your guitar with your amigos.”
———–
Brzinski eksperiment #pratipetak « Uspesi, padovi i život uopšte
September 14th, 2010 at 17:36
[...] na twitteru navela je varagic da u svom tekstu Imenovati situacije onakvima kakve jesu – Izgovori istakne i čitaoca navede na razmišljanje i shvatanje da je prepoznavanje najvažnijih problema [...]
Danijel
September 14th, 2010 at 18:56
Eh… još kad bi mogao da promeniš svet.
Deda
September 14th, 2010 at 22:01
Ne retko twitnem kako mi je svaki dan ponedeljak.
I tako godinama, svakoga dana, bez radnog vremena. Volim ono sto radim i to radim uspesno sto mi daje elana za dalje. O tome nikada ne pisem…
Kada vidim ili procitam ovakve tekstove, svasta nesto mi pada na pamet. Od toga da najjace kritikujem do toga da hvalim i pokazem na primerima…
Odlicni su komentari iznad mene, pa se necu nadovezati, osim sto cu i ja biti poput nekolicien koji “mole” za jos ovakvih tekstova. Ovo je real, ovo je Srbija!!! Ovo je nas mentalitet, radna navika, karakter i svasta nesto…:P
Uros Dukanac
September 15th, 2010 at 17:24
Jeste da je malo off topic, ali svaki put se stvarno obradujem kada vidim (ili pročitam) da neko voli svoj posao i da ga dobro radi. Najednom se razbije nekakvo sivilo, neka žabokrečina i neka učmalost, i ja, samo od čitanja, dobijem onu “varnicu” koja mi je potrebna da me prebaci u “work with fun” mod.
Ispostavi se da nisu svi namrgođeni, beživotni, bledi i cinični, nego ima i kreativnih, šarenih, nasmejanih…
Neko je jednom rekao “Entuzijazam je zarazan!”. E, pa, u pravu je! Mislim da je lepota svih ovih blogova ne u samom nalaženju nekog “konačnog odgovora na neku temu”, nego i vedrina koja se prenese i pokrene te da ideš dalje, a da ti to ne predstavlja napor.
Haug!
Jelena Krajsic
September 17th, 2010 at 09:42
Super
Hajmo da imenujemo situacije onakvim kakve jesu…
Počelo je tako što sam bila u potunosti saglasna, posebno što imam sreće i volim svoj posao, i radim i ponedeljkom i petkom i u subotu uveče i u nedelju izjutra… Ali mi se vrlo brzo upalio neki alarm koji kaže – To je toliko jednostavno, svi želimo da volimo svoj posao, zašto nas neko uopšte podseća? Odakle uopšte ove gore rečenice koje kao da nam govore da sunce izlazi na istoku?
Uporedo je nešto sitno počela da me pecka glava, kao neki uznemiren glas koji šapuće “zju imala si sreće”, “samo da ostane tako”, “šta ćeš crna Jelena ako se to promeni, a nikad ne znaš šta sve može da se promeni” “možda da upišem za svaki slučaj neki kurs, recimo kurs za frizerke ili kurs o poslovanju na Internetu?”
Da bi jednog jutra ustala i dobila sama od sebe odgovore, kao cipelom u glavu – Nemoj da se pališ, jer život je isuviše čudan, divan i komplikovan da bi stao u definiciju o ponedeljku i petku.
Pa mi onda u samo nekoliko sekundi nemirna glava postavila još sedam stotina pitanja. Zašto nas neko uopšte podseća na ove, moglo bi se reći banalne istine? Nije valjda da ima neko ko misli da ljudi nisu svesni svog nezadovoljstva i da je to razlog zašto nisu još uvek dali otkaze i promenili posao? Gde je okvir priče koji kaže da mi živimo u Srbiji, gde hiljade stručnih, dobrih, vrednih ljudi ne mogu da nađu posao? Nema veze, bar jednako vole i ponedeljak i petak, hehe. Kome i zašto je onda uopšte sve ovo upućeno, ako nije nama koji jesmo, a nije ni svima onima koji nisu zadovoljni?
Na kraju, trebalo mi je priznajem dobro kurblanje da konačno upalim i da nazovem situacije onakvima kakve jesu:
Nekada volim petak, nekada ponedeljak, nekada mi je subota baš dosadna, nekada jedva čekam da odem u kancelariju, nekada imam pms, pa mi ne vredi ni utorak, ni nedelja, a bogami ni petak, nekada ustanem u nedelju u 7 i radim, radim, radim, a nekada u utorak ne mogu da se probudim pa kasnim na posao, nekada prihvatam da radim užasno dosadne stvari jer mi treba novac, nekada pada kiša…
Znam ljude koji su jako nezadovoljni svojim poslom, koji su jako teško dobili posle desetina intervjua sa poslodavcima koji organizuju konkurse jer ih zakon tera na to, ali će sasvim sigurno zaposliti malog od strine…
Znam ljude koji se jako raduju petku jer će tokom vikenda biti sa porodicom a plus nema šanse da daju otkaz pošto moraju deci da obezbede večeru…
Znam ljude koji su do juče bili presrećni, pa im se razboleo član porodice i sada rade grozne poslove da prevaziđu veoma ozbiljne probleme…
Život. Život sa svim svojim čudnim, komplikovanim, neočekivanim, raznovrsnim situacijama, koje se često menjaju iz dana u dan, i koje se moraju imenovati iznova i iznova i iznova. I to život u Srbiji u kojoj je 2007. bilo više od 2 miliona zaposlenih, a 2009. bar deset posto manje…
http://webrzs.stat.gov.rs/axd/drugastrana.php?Sifra=0014&izbor=odel&tab=151
Dragan Varagić
September 17th, 2010 at 19:43
U prvom delu teksta, naročito u delu koji se odnosi na izradu Web sajta, prikazao sam primere koji bi trebalo nedvosmisleno da pokažu na čega sam mislio kada sam napisao zašto je bitno pričati na temu imenovanja stvari onakvima kakve jesu.
Postavlja se veoma ozbiljno pitanje (upravo u kontekstu prethodno rečenog) koliko je bitno “lamentirati” nad pričom o petku i ponedeljku (poslu) – to je samo jedna od indikativnih posledica. Ta posledica ne mora biti jedina, a svakako nije uzrok pojave koja je tema ovog teksta (imenovanje stvarno bitnih stvari u životu, radu…).