Dragan Varagic

Danas prvi put posle vise od deset godina imao prilike da cujem razgovor dve zaposlene cistacice u jednoj drzavnoj ustanovi gde se jedna zali drugoj: “Jao, ostalo je jos dva sata do kraja radnog vremena. Onaj poslednji sat ne znam kako izdrzavam.”

Ovaj dogadjaj me je podsetio na drugu situaciju pre jedno godinu dana u drugoj velikoj drzavnoj kompaniji, kada sam imao sastanak u prostoriji u kojoj rade dve zene, i gde je ova druga (s kojom nisam imao sastanak) ‘ladno pocela da se sprema oko 14:50, da bi mogla da izadje sa posla tacno u 15:00. Inace, ista osoba prakticno nista ne radi za svoje celo radno vreme, a dobija veoma dobru platu.

Ja stvarno nisam iz tog filma, i jednostavno ne mogu ni na koji nacin da zamislim sebe u takvoj situaciji. Iskreno se zgrazavam nad takvim poimanjem posla, bez obzira koji to posao bio. Moje je misljenje da ako se radi neki posao (bilo to i ciscenje – i to sam radio kao klinac), treba da se radi, a ne da se kuka.

Jednom prilikom mi je jedan prijatelj ispricao kako mu se jedna cistacica u njegovoj firmi zalila kao ona u stvari nije cistacica, vec hoce da postane poslovna sekretarica, i krene nasiroko da mu to elaborira. U jednom momentu ovaj je zaustavi u prici i kratko joj odgovori – “Vi ovde radite kao cistacica. Meni je potrebna kvalitetna cistacica. Ako vi to niste ili vas ne interesuje ovaj posao, dajte otkaz, ili cu vam ja dati otkaz ako ustanovim da ne radite kako treba posao za koji ste placeni. Lako cu naci drugu osobu umesto vas.”

As simple as that.