Neki rade da bi preživeli, neki rade zato što moraju, a neki rade zato što im se to dopada. Najbolje je raditi posao koji volite, i to nije sreća kao što mnogi misle – to je odluka i trud da se pronađe i radi posao koji se voli. To je isto kao i brak, samo traje vremenski duže u toku jednog dana – u braku ste sa poslom, pa se postavlja pitanje da li želite dobar ili loš brak. Znajte da vam je posao “loš brak” kada jedva čekate da dođe petak, a tmurni ste što je uskoro ponedeljak…
Kada neko kaže da nema posao i da ne može da ga pronađe, ta osoba govori u stvari da ne može da pronađe posao koji bi želela da radi, ili misli da bi želela da radi, i to ne znači da nema posla! Posla ima koliko hoćete i u ovim krajevima, počevši od njive, preko prodaje, pa sve i do posla koji je cilj – jedino što možda nedostaje informacija o tome onima koji daju posao, ili je npr. taj posao u drugom mestu, ili sl.
Pre nekoliko godina sreo sam kolegu sa fakulteta koji mi je ispričao da je oženjen, ima troje dece, on i njegova žena ne rade i žive kod njegove tašte sa njenom penzijom. Pitao je da mu pronađem posao. Rekao sam mu da trenutno nemam ništa što znam da bi mogao da radi, ali slobodno može da ide da radi na selu – tada je bilo vreme setve, ili da krene u neku prodaju na procenat. Njegov odgovor: “Pa, nisam ja zato studirao da radim u njivi, ili da budem prodavac. Hoću posao u svojoj struci!” Onda sam mu rekao: “OK, to znači da nemaš toliki problem sa parama, kada možeš da biraš šta ćeš da radiš”…
Drugim rečima, onaj ko nije zaposlen ne radi zato što ne mora, jer da mora – pronašao bi prvi posao koji donosi novac za život! Sve ostalo su izgovori!
Nije problem ako nemate posao koji želite, samo bi bilo dobro da se takvo stanje nazove pravim imenom.
Kao dodatak ovom tekstu mogu poslužiti priče iz teksta “Posao kao robija“.
Raditi zato što se mora i/ili ono što se voli,Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
10 žuto-zlatnih zvjezdica za ovaj post Dragane 🙂
U potpunosti se slažem, posla ima.
Jedino što bi nadodao je da ponekad, da bi radili ono što volite, to radno mjesto morate napraviti.
Retki su ljudi koji imaju taj luksuz – srecu – ili jednostavno hrabrosti da rade posao koji vole.
Sto bi rekao nas narod posla za budale ima uvek. I ovu izreku su verovatno smislili oni koji smatraju da je budala onaj koji se liti svega da radi.
Moje licno misljenje je da pre do posla koji vole stignu ljudi koji su radili sve nego oni koji su mudro prosedeli ceo zivot smisljajuci… i kukajuci kako mu drusto(drzava) nista nije dalo.
Gledajući komentare na Twitteru i oduševljenje ljudi očekivao sam nešto potpuno drugačije od ovog članka. Iako se potpuno slažem sa poslednjom uokvirenom konstatacijom, ovaj članak ipak pokazuje samo jednu stranu medalje.
Ako je plan društva da idemo na selo i da obrađujemo njivu (što je po meni pošten i naporan posao) onda ajmo da lepo zatvorimo fakultete i da ne za*ebavamo mlade da studiraju x godina ne bi li nešto naučili. Otvoreno im recimo nema posla, neće ga ni biti kod nas, ako želite da studirate zato što vam se uči lepo, ali od nas normalne uslove za primenu tog znanja i normalan život ne očekujte. Skoro smo na još jednom blogu Sneguljica (http://is.gd/8b7eH) imali prilike da vidimo da je devojka koja je završila ekonomski fakultet dobila ponudu sa biroa da radi kao kasirka! Ima li tu imalo mozga?
Da, treba razlikovati potrebu za poslom (zaradom) od želje da se radi samo u “svojoj struci”. Ovo drugo je relikt prošlosti – decenijama postoje poslovi koje niko neće da radi, čak ni nezaposleni bez ikakvih kvalifikacija.
A školovani za određeno zanimanje čekaju taj posao i štrecnu se i naljute kad im kažete da mogu da rade i nešto drugo.
Ljudi to doživljavaju kao srozavanje svog socijalnog statusa i to mogu da razumem. Osim toga, inženjer koji kopa na njivi je ekonomski neracionalna pojava po društvo – njegovo školovanje je koštalo mnogo novca i on kao radna snaga ima određenu vrednost i, radeći, mora da stvara dovoljno nove vrednosti i za platu i za poreze i za revalorizaciju ulaganja (ma bilo ono i državno) u svoje znanje. Inženjer koji kopa je primer dramatične krize i rasipanja javnog ili privatnog novca. Otprilike kao mašina u koju ste uložili milion, a ona proizvodi robu vrednu hiljadu eura.
Mi smo narod koji misli da će svet u kojem živi biti isti kao kad smo “progledali” i odrasli. Pod poslom još uvek podrazumevamo uhlebljenje, po mogućstvu u neko preduzeće iz javnog sektora ili u državni organ, redovnu i sigurnu platu, “bolovanje” kad nam zatreba neki slobodan dan… I tako do penzije, pa makar oko nas tonuli kontinenti i propadali svetovi.
Kultura promene radnog mesta, zanimanja, neprestanog doškolovavanja i usavršavanja jednostavno ne postoji. Samo velika prinuda, situacija kada je neko “priteran uza zid”, nateraće nekog da potraži izlaz i na toj strani.
Koliko znam, statistika kaže da manje od 20 posto ljudi radi posao koji voli, a oko 5 posto stanovništva je sposobno da samostalno vodi neki, ma i najmanji, biznis. Ostali to, jednostavno, ne mogu sve i da hoće.
Takođe, prosečan građanin zemlje zrele tržišne privrede više od pet puta u proseku promeni radno mesto, pa i zanimanje, tokom radnog veka. Prodati sve i odseliti se u drugi grad radi novog posla nije nešto dramatično.
No, ne bih bio u koži onih koji danas rade u velikom broju privatnih firmi, posebno malih, u Srbiji – to je najobičnija pljačka tuđeg rada u mnogo slučajeva. I ljudskog dostojanstva, na žalost.
Apsurdno je da to važi i za – poslodavce!
Ja sam izgleda neto propustio u ovom tekstu?
U prvom delu teksta pričaš priču o tome kako je stvar izbora koji ćeš posao raditi i kako treba raditi posao koji voliš (sa čime se apsolutno slažem).
U drugom pasusu pak predlažeš visoko obrazovanom čoveku da ide na njivu i ako se njemu taj posao dopada. Odbijanjem da to radi čudiš se.
Čekaj da li je to spič posta? Post je nešto kratak za tako dramatične zaokrete u njemu, ne misliš? 🙂
U prethodnom komentaru napravio sam grešku, izvinjavam se. Hteo sam reći:
“U drugom pasusu pak predlažeš visoko obrazovanom čoveku da ide na njivu i ako se njemu taj posao <strongNE dopada. Odbijanjem da to radi čudiš se.”
Potrebno je samo razdvojiti dva pojma.
Raditi posao za koji ste se skolovali.
Raditi posao koji volite.
To su neretno sasvim dve odvojene stvari. Inzenjeri koji oru, nisu retka pojava. Ali pre svega mislim da je to pre bio njihov izbor(iz ljubavi prema zemlji i takvoj vrsti posla), nego sto je to bila strategija za preziveti.
Da nam je majka drzava nesto veliko dala – budimo realni – NIJE.
Ali opet, sa druge strane svako je krojac svoje sudbine a i srece.
Samim tim ljudima koji sede i cekaju da im posao iz snova pljusne u krilo – i da je drzava dala mnogo vise tesko da bi napravilo bilo kakvu razliku.
Srbija nije prostor za kvalitetnu raspravu na ovu temu. Jednostavno ne pruza dovoljno mogucnosti ljudima ni da rade ono za sta su skolovani, ni ono sto vole, a cesto ni ono sto moraju. Rekao sam ne pruza DOVOLJNO, a ne da ne pruza uopste.
Nije to nista novo, tj. nikakva mudrost; stara, poznata stvar: ljude ne traze posao, nego dobro placeno radno mesto na kome ce sto lakse (uglavnom sto manje) da rade.
Ljudi, narocito ovde kod nas, NE VOLE da rade. To im je nekako ispod casti;
Da nema sta da se radi, to je besmislica, nista nije sredjeno kako treba, znaci ima sta da se radi. Ali, treba platiti za radnu snagu, ma koje vrste.
Ljudi ni ne razmisljaju o stvaranju radnog mesta, jedino o pronalazenju vec stvorenog. 50 godina se zivelo u ‘formalizmu’, imas diplomu, radis; sta radis, nije bilo mnogo ni vazno, “radio ne radio, svira ti radio”, tako se govorilo. Radio je i ko je znao i ko nije, i ko je trebalo da radi i ko nije; sve je bilo nicije, tj. zajednicko i stvoren je zabusantski mentalitet. E tome sluzi tranzicija: da se zna sta je cije i da se stvore novi ekonomski odnosi.
Ako iko prihvata svaki posao a naročito onaj na njivi to je moj suprug i kad dodje proleće nažalost ne odlazi sa nje. To mu jedino preostaje, jer drugo ne može da radi.
A šta da radimo kad dodje zima. Da je prespavamo kao medvedi?
U sezoni može zaraditi. Radi za dnevnicu ali ne zove se ona bez razloga dnevnica. Može li se od nje ostaviti za zimske dane?
Što se mene tiče druga pesma. Za svoju struku sam matora, milion puta su mi rekli, te sam takodje prihvatala jedini ponudjeni posao a to je posao čistačiće i radila prošlu celu godinu u vrtiću. Zvali su me stalno svakih mesec dana na zamenu, sve dok nisam završila na hitnoj pomoći, jer imam problema sa kičmom. Nakon toga više me ne zovu.
Meni nije zaista jasno o čemu ljudi pričaju kad kažu ima posla. Ima, ali za koga?
Da li posao od par dana ili mesec dana se može nazvati poslom? Da li možeš u poštu odneti kokoš koju dobiješ umesto novaca radeći kod nekog i platiti struju?
A raditi na procenat, koji crni procenat. Treba da idem nuditi ljudima po kućama razne čajeve a pojma nemam šta je u njima, ili prodavati usisivače, nuditi učlanjenja u sciennet pa čekati da jednog dana dobijem 1 % od… dotle da ne jedem.
Imalo bi se tu još mnogo toga reći.
Lako je kritikovati, mada priznajem da ima svakakvih, ali manja mesta su morate priznati zaista ograničena u svemu, pa tako i u ponudi posla.
Otići iz njega? Naravno, nije problem. Ali otići da bi se prihvatio posao na par meseci i šta nakon toga. Niti ostati niti se vratiti. Mnogo toga tu ima i zaista je ovaj post kako kaže Pedja prekratak za jednu ovakvu temu.
U jednom trenutku svog zivota, shvatila sam da vise nemam vremena ni za jedan jedini hobi, iako sam pih re zasnivanja svoje porodice imala mnogo razlicitih. A onda sam shvatila da su moji poslovi postali moji hobiji! I sad uzivam radeci 🙂
Potpuno se slazem sa tobom. Nikada mi nece biti prihvatljiv cuveni srpski moto: Bolje da sedim kuci za 100E, nego da radim za te pare. OK, ukoliko ti taj novac nista ne znaci. ALI, ako nemas para za osnovnu egzistenciju, 100E je za 100E vise od nista, zar ne?
Mislim da je bolje i volontirati, nego sedeti kod kuce i cekati da se neko seti da te zaposli. To je kao kad devojka koja hoce da se uda sedi zatvorena u 4 zida i ocajava. Umesto da krene u akciju. Volontirajuci ili radeci za male pare, covek dobija priliku da dokaze da zeli da radi i uci, sto se IPAK uvek primeti i ceni. Svaki trud se isplati, pre ili kasnije!
@Prokka Slazem se da postoji problem nedostatka radnih mesta za iskolovane kadrove, ali to je problem na drzavnom, a ne na licnom nivou. Kako je Srbija vec decenijama zemlja bez koncepta, drzava koja ne vodi racuna niocemu, ovaj drustveni problem je samo jedan u nizu… Doslo je vreme da mladi ljudi pocnu da razmisljaju o opravdanosti izbora skola i fakulteta mnogo ranije nego prethodne generacije.
Imam za sada tu sreću da radim ono što volim, ali i da volim ono što radim, pri čemu pod radim ono što volim podrazumevam proces, a pod volim ono što radim produkt. Nažalost, ovo drugo nije uvek dobro, tj. nezgodno je emotivno se vezivati za produkte i umešane strane… pati se kasnije kao i u svakoj drugoj ljubavi.
Ja sam elektroinženjer koji “ore marketinšku njivu” zadnjih 15-ak godina. Po svom izboru. Mada, da nije bilo one hiperinflacije početkom 90-ih i posla u marketingu jedne male privatne firme, da se država nije raspala i sa njom i svi PTT-ovi, možda bih još, kao informatičar, radio u jednoj jako velikoj firmi – Zajednici Jugoslovenskih PTT… Ko zna. Nije mi žao što se ovako desilo. Volim da mislim kako svoj život držim u svojim rukama (mada nije uvek baš tako).
Slažem se sa tezom da treba razlikovati pojmove “nema posla” i “nema posla koji bih voleo i želeo da radim”. Međutim, ako neko ima znanje, ima iskustvo, svakodnevno se edukuje u svojoj struci, to znanje deli i sa drugima i ljudi iz struke mu priznaju da zna svoj posao, a ipak ne može da nađe adekvatan posao u struci (svaka struka je dovoljno velika da niko ne može biti adekvatno rešenje za bilo koji posao u njoj, već samo za određene poslove), a oranje njive ipak nije opcija – ja bih u tom slučaju ipak koristio termin “nema posla”. Ne razumem ljude koji nemaju ni škole ni nekog iskustva, ne žele ni da ga steknu, jer čekaju da im država “na tacni” ponudi neki posao, ali one koji su u sebe i struku uložili godine i godine rada, potpuno razumem ako “neće na njivu”. Akcija “ajmo svi u njivu” me neodoljivo podseća na sovjetski pristup odmah posle II svetskog rata i uopšte mi se ne sviđa. I tu se u potpunosti slažem sa Prokkom – ako je strategija države da pospeši popljoprivredu – sjajno, ali onda treba strateški definisati broj studenata na fakultetima i svim “prekobrojnim” reći “Nema tu ‘leba, deco, mi razvijamo poljoprivredu. Ako hoćeš da učiš, pa da begaš preko, može, al’ za svoje pare. Mi nemamo višak para i to što imamo ulažemo u poljoprivredu”. To bi bilo OK. Jer to bi bila strategija. Ali da ekonomisti rade kao kasirke, a inženjeri oru njive, e to je van svake pameti. Mada, kako nam sve ide u ovoj državi, izgleda da pojam “kvalifikovanosti” ne shvatam baš najbolje…
Meni se samo ne svidja ideja da drzava treba da ima nekakvu ulogu u odredjivanju bilo ekonomske strategije bilo usmeravanja studenata. Svi smo videli (i danas nazalost vidimo) kakva je drzava kada upravlja ekonomijom – retardirana.
Studenti bi trebalo da znaju, a ako ne znaju trebalo bi im se to govoriti, da izborom fakulteta prave ozbiljan, zreo izbor, i da im niko ne garantuje nista vec da se prepustaju riziku koji trzisna ekonomija po definiciji predstavlja. To je jedini nacin na koji privreda / zaposlenja generalno mogu odrzivo funkcionisati.
Moj školski drugar je pre dvadesetak godina imao običaj da kaže kako on samo ide na posao … Zavideo sam mu. Veliki magacin, velika firma- pristojan benificija, posao smešan.
Kada sam se zaposlio davno nekada trudio sam se da na posao ne idem već da ga radim i nešto od svog tog “moranja” i naučim. Moj radni vek je podeljen na dve faze. Prva – veoma duga i neprijatana od nekoh 20 godina gde sam radio ono što sam morao, bez biranja i u kojoj sam donekle nailazio na formulaciju “Radno vreme” i drugu u poslednjih 5-6 godina u kojoj uopšte nemam potrebu za takvim ograničavanjem vremena na radno i ono drugo.
Radim svoj posao sa uživanjem bez radnog vremena i radnog mesta. Mislim da i dok ovo pišem radim nešto dobro.
Potpuno razumem kolegu koji kaže da se nije školovao da bi radio na njivi i cenim njegov stav ali svoju doslednost on sprovodi zahvaljujuči ljudima oko sebe i to je ono što treba da shvati, a kroz to će shvatiti dosta toga.
I na kraju moj sadašnji gazda ima dva faklulteta i govori 4 jezika ali radi pored svog posla apsolutno sve od generalnih sređivanja prostorija pa do pomoči oko utovara ili istovara materijala sa kojima radimo. Uvažava mišljenje svih nas čak i kada je termin njigovog godišnjeg odmora u pitanju ili kada treba izabrati nove mašine, aprate ili opremu.
Moze se gledati sa razlicitih strana, ali i ja gledam i razumem ovu pricu kao i autor.
Ko hoce da radi, ili mu je prekopotreban posao, radice bilo koji posao.
Ako je dovoljno sreckovic, ili ima i malo mozga, birace laksi posao za vece pare, pa preko sela, kopanja, teskih fizickih poslova, doci ce u fazu da radi manje teske poslove za vise novca a u najboljoj varijanti, radice posao za koji se skolovao i ( nadam se) koji voli.
Ja sam uvek radio posao koji sam zeleo da radim i koji ovlim, ali su moji afiniteti ili zelje bili realni, opipljivi i imao sam i malo srece da u datom momentu budem na pravom mestu.
Medjutim, i pored rada na poslu kojeg sam obozavao, isti mi nije davao dovoljno finansijske satisfakcije, pa sam morao da radim i poslove koje nisam zeleo i voleo, ali koji su me izdrzavali, kao i moju porodicu.
Nije me sramota da priznam, niti zelim da se foliram, ali teski fizicki poslovi , kao i degradirajuci poslovi uzeli su deo mog zivota. Moja porodica nikada nije trpela. Ni ja.
Niti bi dozvolio, bas zato sto znam koliko poslova oko mene ima.
I moze svako da radi , ko zeli. Ko moze da ne radi, naci ce milion i jedan razlog da ne radi i da pride kuka, ili se “vadi” na diplomu.
Imam i ja diplome, ali mi nisu pomogle da preguram , nego sam savio ledja.. I drugima bih preporucio. Prvo da prekinu da kukaju ko babe, a drugo, da se uhvate u poso i rade, menjaju posao, nadogradjuju sebe, ne budu staticno i jos svasta nesto….
To da li je tekst u jednom delu ovakav ili onakav, meni je nebitno. To sto neko moze a nece, i to mi je nebitno. To sto ja moram, to mi je itekako bitno.
Srecno svima !
Potpuno se slažem sa Draganom. Naravno da ima izuzetaka, nekad objektivnih okolnosti ali generalno masa se žali da nema posla a onda se ispostavi da previše biraju.
A vezano za posao koji se voli, problem je što ljudi mnogo toga vole apstraktno. Retko ko napreduje u onome što voli, usavršava se, vežba. Nego kao, volim da radim u banci. A ne čita ni jedan časopis o finansijama, ne prati blogove, ne povezuje se na social sajtovima sa ljudima sličnih interesovanja.
Da, potrebna je i sreća ali i mnogo truda i ulaganja. A kad se iskreno voli, ne pada teško.
Pametni ljudi treba prvo da naprave pasivni izvor prihoda, u bilo kojoj oblasti gde vide za to šansu. To je posao koji zahteva jako malo nedeljnog angažovanja a donosi mesečno dovoljno prihoda da mogu da plate hranu, račune i osnovne životne potrebe.
Tek nakon toga treba da se bave onim što vole. Onda će biti potpuno oslobođeni od razmišljanja o novcu i procvetaće u tome.
A što se tiče fakulteta i diplome – to nema nikakve veze sa svim. Ako je to ono što volite bavićete se time, ako nije onda ne treba da vas opterećuje. Ja sam ETF-ovac, ne radim ništa vezano za to, i srećan sam.
Prvo bi trebalo da se bude u penziji, pa da se radi pa da se upise faks za to sto si otkrio da volis da radis 🙂
Salim se malo, ali: ne znam nikoga kome je diploma nesto znacajno pomogla, ne znam ni one kojima je odmogla. Ne treba robovati kliseima. I nije ili-ili, neki poslovi se daju zavoleti JAKO, jer nije sve u poslu nego i u odnosima sa kolegama, plati, razlicitim stimulacijama i vrednostima, i prilici za ucenje i usavrsavanje.
Ko uzima faks zdravo za gotovo i nece da radi van struke, mora da ima srece i vezu. Nekima ne pomaze ni veza (cak i kada je imaju) jer skapiraju recimo da nece da rade to za sta ih faks, kao, sprema. “kao” jer je trziste rada i trziste obrazovanja tragicno neuskladjeno.
Ne vidim ja tu mnogo ili-ili, imas-nemas itd. Poslova ima (pricala Brana iz infostuda na Etarget blogu i u kojim granama). Treba samo biti uporan i koristiti svoje kontakte. Ne mislim iskoristavati ljude, vec one cije poverenje vec imas pitati za pomoc i preporuku. I mean how hard can it be… ??
dodatak (ode prerano posl. komentar)
Poverenje dakle i ljudi – dobar stav i ponasanje su vazni, Kompetencije se naravno daju apgrejdovati, dovoljna je osnova. Motivacija je vazna (sta vredi ako ste kompetentni a lenji i ne odgovarate na rokove). Komunikacija takodje (mozete biti super strucnjak, ali ako se mnogo i neuroticno zamerate ljudima, onda ce vas tesko iko preporuciti). Opcija da se usavrsavate – uvek je bolje pristati na manju platu ako ce firma da ulaze u vase obazovanje. Itd. Nista novo nisam rekla :)… samo malo vere… kiorak br. jedan – prestanite da se druzite s ljudima koji vam govore da su stvari nemoguce, teske, i sl. Samo se slicno slicnom raduje, mislite o tome. Ako ste pesimista, hitno menjajte stav, modelujte druge koji su uspeli, otkrijte nesto novo.
Jako interesantna analiza… Dakle, po vama bi sva naša školovana omladina trebala da počne od njive ili njiva. Da li ste i vi započeli poslovnu kaijeru na njivi?
@Zoran Slavkovic Da li je SVA školovana omladina u braku, ima troje dece i živi kod jednog od roditelja? To je veoma opasna relativizacija.
@Deda je lepo objasnio smisao tog “spornog” primera – kada nemaš izbora, radiš ono što se može, a ne ono što se bira.
Inače, ta priča ima i epilog – čovek je posle nekoliko meseci počeo da taksira!
Evo drugi primer: Prijatelj koji drži auto-perionicu pre nekoliko godina nije mesecima mogao da pronađe radnika za pranje kola za platu od 350 EUR, a prosečna plata je tada bila 220 EUR (pamtim, jer mi je primer ostao urezan u sećanje). U jednom momentu došli im neki poznanici u posetu, i devojka izjavljuje kako je nesrećna jer ne može da pronađe posao. Čovek joj odmah ponudi da od sutra krene da radi, a ova odgovara – “E…, pa ne bih baš da radim u vodi, hoću da nađem posao u butiku. Jeste da je plata 150 EUR, ali se ne radi puno.” Tzv. “sedeći posao”, kao taxi.
@Blogowski post je kratak jer mislim da sam uspeo u njemu da objasnim šta sam nameravao.
@Verkic meni je žao što ste vi u situaciji u kojoj ste, i što to traje veoma dugo vremena. Već sam vam napisao da to što se toliko trudite da naučite mnogo toga, donoće vam sigurno nešto u narednom vremenu, ali sigurno ne sutra ili za bilo koji tačno određeni period. Boli poslovi traže izmeštanje iz percepcije očaja, što ste lepo primetili na vašem blogu.
A što se tiče prodaje – i ja sam, između ostalog, u poslovima prodaje (neki bi dodali magle). Kada shvatite da je sve prodaja, od toga da i dete tražeći čokoladu ili pare za izlazak prodaje, pa da toga da se može izabrati šta ćete prodavati po sopstvenom izboru, jer će vas retko odbiti ako dođete u neku firmu i kažete npr. : “Dopadaju mi se vaši proizvodi/usluge i mislim/znam da bih mogao/la uspešno prodavati…” Znam veći broj osoba koji je na ovaj način pronašao/la posao.
Slazem se potpuno sa Draganom,a to oko politike ,tj dugorocnog planiranja skolovanja i zaposljavanja ,to je tacno,i to svi znamo, ali to je vec zasebna tema.Ovde se govori,koliko sam ja shvatila o organizaciji zivota u postojecim okolnostima.Jer ako npr. uredjenje drustva bude trajalo jos narednih 20 godina ,onda bi smo mogli ceo zivot da pricamo o tome sta bi bilo kad bi smo ziveli kao svi normalni ljudi u Evropi i sta bi bilo kad bi bilo.Svima nam je jasno da to nije ono sto treba da bude ali to ne znaci da treba ostatak zivota da provedemo pricajuci o varijacijama na tu temu.
Definitivno saglasna sa Draganom – u potpunosti!
Vec je pocelo da mi ide na zivce.
Ucestvovala sam u GFK istrazivanju preko skype pre nekog vremena…. Nekoliko devojaka otprilike godina 25 – 35 valjda, ucestvovalo je sa mnom.
Na pitanje sta radite da biste zaradili vise para jedino sam ja odgovorila da radim vise… Ostale su mahom govorile da stede.
I to nesto govori o nasem drustvu.
Ako imam vece prohteve, zasto da zrtvujem neko svoje uzivanje?
Za vece prohteve, treba veci trud, za veci trud, vise zalaganja. Radije cu “potrositi” vise vremena na dodatni posao, nego na ustedu. Dakle, radije bih imala manjak slobodnog vremena, ali kad ga imam, onda ga kvalitetno ispunim, nego da u slobodno vreme ne mogu sebi da priustim pravi odmor i slicno..
Dakle, povezano je i sa tim DA LI VOLIMO TO STO RADIMO…
Sama sam sebi odgovorila na pitanje… da ne volim to sto radim, verovatno ne bih dodatno radila 😉
Pozdrav svima!
Samo da se nadovezem…
Ali da imam vise troskova i da ne znam vise gde mi je glava jer nemam para… ja bih se licno latila bilo cega.
Ja sam programerka po struci.
Na raspustu izmedju srednje i studija, radila sam na parkingu mesec dana.
Htela sam da zaradim svoj novac i budem svoja bar to kratko vreme, jer za vreme studija nije bilo potrebe da radim – taj nacin razmisljanja mi se takodje ne svidja, ali moji su me tako vaspitavali. Zato, mladja sestra i ja najmladjoj serviramo totalno drugu pricu… Radi, radi, nece da ti skodi. Svako ko ima preko 18, treba da se trudi da uci i usput po nesto zaradi. Koliko god je moguce, a da to ne utice preterano na ucenje. Tako se razvijaju radne navike, tako se razbijaju predrasude, upoznaju ljudi, sticu veze.. jos dok studiramo.. a, sto je najbitnije, sazrevamo. Ne mora da se zaradjuje, ali neka aktivno utice na nekim projektima bar. Neka se uclani u neku nevladinu organizaciju za pomoc nemocnima…
Kad bi ljudi mogli tako i sa srednjom, mnogi srednje obrazovani ne bi imali toliko problema oko zaposljavanja, ali ipak su to mlade godine…
Mada.. kad pogledate bolje, porodice koji imaju neki privatni posao, cak i danas se desi da neko dete radi sa svojim roditeljima. Nazalost, to je sve redje. To se desava uglavnom u manjim mestima i seoskim sredinama.
To je jako dobra stvar za dete, jer, kao sto rekoh stice svest o tome da se novac ne zaradjuje tek tako, vec da je potreban trud.
Da se vratim na rad na parkingu.
Jesam studirala… I imam fin posao… Ali, kada ne bi bilo tako, kada bi IT totalno nestao sa lica zemlje, najiskrenije kazem, mogla bih ponovo da radim na parkingu, mada mi se vise svidja posao automehanicara 🙂
Posao na parkingu nije tako lako dobiti, ali ovo je primer za to sto ja MOGU da radim to sto mi ne odgovara jer od novca zivim.
To je sve.
A, sto se tice sistema, hajdemo da organizujemo jos jedan 5. oktobar kad ljudima vec ne odgovara….
U protivnom, neka se niko ne buni po pitanju sistema.
Nego neka cuti i radi.
Ili neka ode da zivi u drugoj zemlji..
Ima raznih mogucnosti 🙂
Profesore mislim da ste odlično poentirali u ovom blog postu. Realnost kaže da se mora raditi, a zašto onda ne raditi ono što ti godi, a ne da opcija bude tamo *neka njiva* i sl. Problem je ustvari da ljudi ne znaju kako da postupno ostvare svoj cilj, da nađu posao koji misle da zaslužuju školovanjem, rođenjem… Nažalost to je problem preko 90% ljudi.
Koren problema vidimo na svim javnim mestima, a na netu su to forumi, blogovi… svugde gde je slobodno reći to što ti srcu leži. Po meni je taj koren nesporazum u komunikaciji medju ljudima.
Ko kaže da se sve dobija na gotovo, odmah, istog trenutka… To jeste željeno stanje ali ko si ti i šta si da dobiješ san? Čime si to zaslužio?
Svako želi da vidi i čuje ono što njemu odgovara i ne želi da prihvati realnost. To zna da zamuti mozak i napravi problem. Problem je definitivno ako radiš 30 godina ono što ne voliš.
Ja sam pobornik ideje da sve može da se ostvari, svaki cilj, ako se stvarno hoće. Čvrsta odluka, smislena akcija ka cilju, sa povremenim zastojima da se vidi trenutno stanje. Jednostavan recept. Ako ne znaš sam traži pomoć.
Savet za one koji do sada nisu našli sebe i posao za sebe je da trebaju da se suoče i pozabave sa sobom. Da utvrde ko su sada realno i šta žele.
Uvek se setim Vašeg velikog uticaja na mene, kada ste mi dali *packe* o lepom ponašanju na jednom forumu. Na mene je to delovalo veoma inspirativno. Savladao sam emociju i krenuo napred ka svom cilju, kao i ovaj Vaš tekst danas da se javim i podržim Vas u generalnoj pomoći koju dajete ljudima svojim blogom.
Neki će ovde misliti da je poenta bila da im sugerište da je poljoprivreda za njih, da su se školovali džabe, neće se zapitati šta je profesor Varagić hteo ustvari da kaže ovim tekstom, da se zamisle malo. Ja ovde vidim veliko blago i znanje.
A tako je u suštini sve jednostavno, samo mi komplikujemo stvari.
Hvala Vam profesore što nas učite.
Vera ne daj se sve imaš samo da sklopiš kockice.
epilog:
da bi radio posao koji volis moras prvo voleti da radis?
[…] vaga, zakon. Оставите коментар Danas čitajući jedan komentar na tekst Raditi zato što se mora i/ili ono što se voli sam zaista zaplakala i to ne zbog tuge nego sreće. Komentar je napisao Dragoslav Infozarada , […]
Hm, hm, hm…
Nekako nikada nisam mogla razumeti ljude koji rade i čekaju 15h da idu kući u tzv “niskom startu”. Posao je gotov kada se završi a ne kada je kraj radnog vremena. Mnogi to nikao da shvate. I „posao“ nema veze sa radnim vremenom već sa stavom. Najbolje je kada se u 8h radnog vremena rasporedite da budete efektivni…
To je začarani krug: ako radite ono što ne volite – nema rezultata jer se ni ne trudite da ih bude, a onda budete nesrećni i nemotivisani jer ih nema i tako u krug.
Suština je da bez obzira da li nešto volite ili ne volite da radite, trudite se koliko god možete da bi ste postigli bar neke rezultate, videli efekte tog rada i automatski pravili sebi dodatni motiv bez obzira na sistem (mali, veliki). Oduvek sam imala stav da, ako nešto radite iz srca i ako volite – rezultati i efekti se u nekom trenutku jako, jako vide a nakon toga stupa i onaj, svima nama važan momenat – materijalni – tj da budete dobro plaćeni za to. Sve drugo je hobi, pa čak i tada ljudi pronalaze načine da naplaćuju.
U tome je razlika – da li ste profesionalac ili ne. Ako jeste, ni jedan posao nije težak ili „smor“. Ko hoće da radi – on će raditi. Ovde je stvar da li je to što bi smo mi da radimo, drugi plaćali onoliko koliko mi mislimo da bi trebali. Stvar para i ništa drugo tj takav način razmišljanja jer novac rešava osnovne egzistencijalne stvari (osnovne = bold u slučaju Srbije več dve decnije).
Imala sam veliku zaista veliku sreću da radim ono što volim ali mnogo toga sam i zavolela učeći i radeći.
Uostalom, naša civilizacija se i razvijala tako što je neko imaju neku ideju i „sliku“ šta bi hteo da radi, pa je to napravio pa…! Koliko znam ni Džems Vat ni Nikola Tesla nisu bili dobro plaćeni u početku… tako da… nije sve u parama, mnogo toga je u stavu, samopouzdanju, načinu na koji doživljavamo, prosto, život koji vodimo i sebe same.
Neobičan post za Dragana 😉 tj za ovaj blog
Ovo mozda vazi za neko uredjenije drustvo ali ne bih tako olako ovaj koncept primenila na Srbiju, odnosno mislim da se neke stvari malo mesaju.
Jedna je prica sa onima koji bi sa dva minuta skole i tri dopisna kursa da nadju poslove od 1000 evra jer su im druge stvari “ispod nivoa”. To su uglavnom razmazeni nesposobnjakovici nenavikli na bilo kakav ozbiljan rad. I trebalo bi svu decu tu gurnuti da pocnu da zaradjuju dzeparac od srednje skoleda se naviknu da raditi nije sramota bilo sta dok se radi posteno. I da se paralelno radi i studira – pa bre na zapadu nema studenta koji nema bar jedan ili dva posla uz studije! Samo nasi raspekmezeni studenti studiraju po 10 godina na grbaci mame i tate pa ni tada ne zavrse.
Sa druge strane ne treba od skolovanih ljudi ocekivati da “idu i kopaju njivu”. Ako Srbija nema nista drugo da ponudi osim njiva i poslova ispod necijih kvalifikacija, ima ko ce ponuditi. I ko ce na pravi nacin znati da vrednuje i iskoristi necije znanje. Zato ljudi jos uvek i odlaze iz Srbije, zato sto nece da im posle godina skolovanja i ulaganja u sebe i u profesiju koju vole neko kaze idi radi stabilo. Neuredjena drzava je ta koja je dovela do takve situacije i ostavila brojne skolovane ljude bez posla u godinama kada vise nemaju ni volje ni energije ni mogucnosti da zapocnu nesto novo ili uopste znanja i stava da sami sebi pomognu i meni je tih ljudi zao. I cinjenica jeste da prilike ne postoje, narocito u manjim mestima, prema tome ne moze se bas sve uprostiti na “ima posla samo ti neces da radis”.
Više obrazovanje daje više mogućnosti za zaposlenje.
Kada sam diplomirala otišla sam da tražim socijalnu pomoć, da se “pokrijem” dok ne nađem posao. Lepo su me i dočekali i ispratili “tvoje obrazovanje govori da si sposobna da samostalno zaradiš visinu socijalne pomoći”.
U povratku sam obišla sve prodavnice i butike (dobar dan, meni treba posao …) i u jednom našla posao.
Za više od tri godine koliko sam čekala posao u struci trebalo je naći sredstva za preživljavanje. Radila sam i dok sam studirala pa mi zaista nije bio problem da preživim. Poštenog posla i rada čovek ne treba da se stidi, naročito ako zna da je to prelazni period. Radila sam svašta (studentski radio, ferijalni savez, multi level, u organizaciji raznih “ijada”, butici, kafići, sokare, držala privatne časove matematike, hemije, radila na zameni kao nastavnik matematike, …), i ni jednog jedinog trenutka nisam imala osećaj da se ponižavam.
Svaki od tih poslova je zahtevao drugačije veštine i u svakom od njih sam se trudila da nešto naučim.
Umesto poniženja stekla sam raznorazna iskustva, naročito u radu sa ljudima. Stekla sam poznanstva pa i prijatelje.
Sada imam vremena i za hobi. 😉
Rad ne ponižava. Ta ideja (da ćete nešto izgubiti ako uprljate ruke) će vas više upropastiti od loše države, traljave ekonomije i zaostalog društva – zajedno! Postoji cilj, postoje sredstva – i postoje izgovori. I naravno – postoji izbor.
Moram izgleda da napomenem da je ovaj tekst produkt mog mišljenja, a ne neke stručnosti iz oblasti zaposlenja, ili sl.
Suske, svaka cast!
Da je samo vise ljudi kao sto si ti, koji se ne bi libili izazova!!!
@Jasna – Upravo tako! To je i poenta.
Mislim da se iza ovoga krije drugi problem:
GENERALNO LOSE VASPITANJE I OBRAZOVANJE.
Znam mnogo ljudi koji su i dan danas ubedjeni da ne znaju matematiku. Za to su krivi najpre roditelji, ucitelji, nastavnici, profesori.
Ali, najpre roditelji jer kod detetu nisu saopstili da ono MOZE SVE! Cim naidje problem, ljudi odustaju, ne bore se. To se tako provlaci citavog zivota…
Na kraju dovede do toga da ne mozes zaraditi za hleb tek tako.
Zamislite mnooooogo veci procenat ljudi koji su prosecno ili inteligentni ispod proseka, a jos i nisu svesni svog okruzenja, nisu narocito snalazljivi itd…
Takvih ima mnogo vise… lako je onda doci do depresije, apatije..
Lako je onda pljuvati i zaliti se na sve… jer takvi ljudi nikada nisu bili u bilo kakvom drugom svetu, osim u onom u kom se tesko i ograniceno zivi.
Dakle,… krece od vaspitanja, obrazovanja… usavrsavanja…
kulture…
TO je nama najveci problem!!!!!
Malo sam dotakla jos neke teme, izvinjavam se ako vam se cini suvisno, ali meni je itekako povezano.
Nedavno sam na jednoj konferenciji posvećenoj neformalnom obrazovanju čuo, kako mi se čini, ključnu rečenicu koja opisuje ovaj problem, a izgovorio je predstavnik Ministarstva prosvete. Rečenica glasi: “Uči sine, da ne bi radio!”. Moram priznati da je to prvi put da sam se susreo sa takvim razmišljanjem. Logično mi je bilo upravo suprotno…Nažalost, u našem narodu postoji neko usađeno razmišljanje da se školovanjem oslobađaš đavola zvanog rad, i da svi mi sa diplomama fakulteta onda služimo da naređujemo ovim neznalicama bez fakulteta šta da rade…?! Po mom mišljenju ko ne prihvati koncept celoživotnog učenja ne piše mu se dobro…
Bilo bi dobro da je to samo izjava jednog neopreznog ministra. Generacije i generacije su “upozoravane” od ranog detinjstva da školovani ljudi ne lopataju, ne kopaju ili fizički se naprežu.
Ostale vrste posla su nešto što i u našem narodu i “nije” posao. Ja sam se za 90% svojih prijatelja, rođaka i poznanika jednostavno IGRAO sedeći za kompjuterom ili na internetu po 12 sati dnevno, pre 5-6 godina.
Kada to budemo uspeli da promenimo počećemo sa stvarnim promenama a dotle će na primer jedan varioc u narodu biti priznatiji i omiljeniji od konstruktora koji je sve to što treba da uradi projektovao. U drugim segmentima situacija je još tužnija.
Ideja da treba prihvatiti prvi posao da bi se preživelo je, jednostavno, licimerna za zemlju Srbiju.
Pre neki dan se za posao, u osnovi promotera, prijavilo 4000 kandidata a onda je došao strani vlasnik firme i poništio konkurs.
Većina tih poslova „da bi se preživelo” ostaje neplaćena jer srpske gazde našu omladinu u borbi za preživljavanje drže na večnom probnom radu ili ih prglase lopovima i izbacuju iz radnje.
Uopšte, ideje liberalnog kapitalizma su malo demodirane i ne bi više trebalo da budu tema ozbiljnog razgovora – ostavimo takve razgovore tinejdžerima uz loše vino.
Pitanje je zapravo, šta je gospodin Varagić kao etablirani član ovoga društva (i svi sličnog statusa i imovnog stanja) uradio da naša omladina može lako da menja posove i da za njih bude odgovarajuće plaćena i zaštićena od gazda koje su od kapitalizma pokupili samo ono što njima odgovara i koji znaju da nikada neće biti kažnjeni za bezočnu eksploataciju.
Za ovo razmatranje, potpuno je nebitan nivo obrazovanja. U problemu su svi.
Cena otkupa svinja je 100 din/kg. Otkupna cena kilograma voca je bila jednocifrena.
Ako zeli ljude u toj oblasti drzava bi morala da intervenise korektnim otkupom i isplatom. Drzava to ne radi.
Svi putevi u poljoprivredu su corsokaci za preduzetnike a samim tim i za najamnike. U polju i u staji rade oni koji su se tu zatekli. Lopovi su silom i sivim novcem upravo otkupili stotine hektara obradivog zemljista i blokirali ga dok razmisljaju sta ce s tim.
Pre dobijanja saveta iz fotelje da neko sa bilo kakvom idejom ode na njivu, voleo bih da vidim neku pozitivnu kalkulaciju.
Drzava je dozvolila trgovinske monopole (u najboljem slucaju oligopole). Spora, korumpirana i mlaka izvrsna vlast tolerise se prezaduzenost, prevare i kriminal u trgovini. Ovo je unistilo zdrav potencijal sitnog trgovackog preduzetnika. Opstaju radnje i lokali gde radi uglavnom uza porodica.
U toku je preuzimanje manjih proizvodnji, koje jedini nacin za kupovinu jos kog meseca rada vide u ropskim uslovima pakovanje robnih marki Delte, dok ih ne kupe budzasto.
U velikim sistemima, minoran procenat skolovanih radi po 10-12 sati, nekad bez vikenda. Placeni su oko 400 EUR uz razne forme mobinga.
Svi iole upotrebljivi turisticki objekti brzo dobijaju vlasnike sa kapitalom sumnjivog porekla Domaci gosti to tesko placaju a stranih ustvari i nema, pa sluze za korupciju i pranje para.
Poslovi na parkinzima i po buticima nose nedopustivo lose radne uslove. Drzavi je vazno da nosimo zuti prsluk u kolima jer tu lako naplati lepu kaznu od pojedinca ali joj nije vazno da li gazda tera nekog da radi 14 sati na otvorenom bez socijalnog i sa poslednjom polovinom plate primljenom pre 7 meseci.
To nisu aktivnosti na kojima se mogu zasnivati planovi egzistencije.
Reci da kod nas u sistemu ima makar i blizu dovoljno smislenog posla je zamagljivanje cinjenica a raditi sto volis je tek ideal, statisticki gledano na ivici u utopije.
Savet za one koji rade da pokusaju da vole to sto rade.
Obrazovanje tu moze da pomogne. Upoznaj dobro svoj posao da bi u njemu nasao nesto sto volis ili bar da ti ne bi bilo tesko da ga radis.
Oni koji ne rade ne treba da sede kod kuce. Treba biti aktivan bilo u cemu da se ne zardja i ne potone. Zato zatvorenici rade sklekove ali govoriti o drasticnoj promeni mesta i nacina zivljenja da bi se dobili gorenavedeni poslovi je neozbiljno. Socijalno poreklo nas odredjuje mnogo cvrsce nego sto to izgleda i, ako se ne uzme u obzir kod donosenja odluka, psiholoki, fizicki i finansijski krah je gotovo izvestan. Ispisati dete iz petog razreda u Kraljevu i povesti ga sa sobom u planinsko selo da bude pastir? Ma ‘ajde…
Danas sam slučajno došla na ovaj blog i stvarno ovde ima šta da se nauči. Vezano za ovaj članak…čitajući ga,pomislila sam kako si “prokleto” u pravu.Poslužila sam se ovom riči, jer nažalost naš mentalitet takav da sami sebe u nekim teškim životnim situacijama previše cijenimo,te nismo spremni žrtvovati svoj “ponos” da bi svojoj obitelji pružili ono osnovno. Imala sam nedavno istu situaciju:kolegica sa fax-a nikada do sada nije radila, 10 godina vec bez posla, preporucim je u jednu dobru firmu (nazalost treba krenuti sa mjesta prodavaca) ali je mogućnost napredovanja. Ona mi na to kaže- kad sam ovoliko čekala-još ću-jer se ne mogu zamisliti kao prodavač! Ja trenutno radim srećom u struci (što tokom godina i nije bio slučaj-radila sam puno poslova i van struke). Recesija je dotakla i našu firmu-po nedostatku posla radila bi ponovo i kao prodavač,akviziter,ne znam šta-jer dicu treba prehranit. Donila sam ih na ovaj svit da se brinem o njima-barem koliko mi to prilike dozvoljavaju.
Komentarisanje ovakvih stvari u našem društvu je samo bespotrebno rasipanje energije. Da bi ove diskusije o radu imale smisla mora društvo da bude pre svega uređeno društvo, na čvrstim temeljima, zasnovano na zakonu i pravdi. Društvo koje ceni znanje, rad i odgovornost. Pa svi dobro znamo gde su nam oni koji su puni znanja-vani ili jedva čekaju da idu vani. I ptice na grani znaju da ne možeš dobiti ni posao čistačice a da se ne pita stranačka struktura u gradu. Oni vedre i oblače. Posao dobijaju nesposobni, neodgovorni ali podobni klimoglavci. Možeš dobiti posao u privatnom sektoru (divlji kapitalizam) gde te šef-gazda sa par razreda j… dok ti dušu ne uzme a da li će ti platiti i koliko i kada pitanje je. Otvorili smo fakultete i više škole u svakom selu a profesori su predavači na 10-ak i više mesta. Diplomu možeš da kupiš kao Nušićev Dr a ako upišeš faks ili višu privatno sigurno ga završavaš jer ti si dao pare-upisninu i ostalo, nema padanja. I da ne pišem više tupljenje da neko uzme lovu a briga ga za znanje. talentovane, radnike i odgovorne.
[…] U današnje vreme najteže rešavajući problem mnogih je posao. Da bih mogla o njemu pisati jasno, onako kako ja to vidim, krenuću prvo od teksta Raditi zato što se mora i/ili ono što se voli. […]
@Lale,
mislim da pravite jednu greščicu.
Oni koji su po prirodi takvi da RADE, oni će da rade – ovde, “tamo”, ma šta, sa ma kojom kvalifikacijom, u ratno, poratno, krizno ili fenomenalno doba.
I – obrnuto.
Potpisujem post g. Varagića, od reči do reči. Ko god ne radi – MOŽE MU SE. End of story.
bilo bi stvarno divno kad bi svi mogli jednostavno izabrati posao koji vole i raditi to do kraja zivota…nazalost zivimo u vremenu kad je jako tesko nac bilo kakav posao, a pogotovo ne onakav kakav bismo tili… zato je vecina nas sritna sta uopce ista rade…. zalosno al istinito….
[…] što sam ovde već pisao, po sopstvenom iskustvu sam video kako izgleda kada preko 90 odsto studenata u jednoj generaciji […]
Surova istina, evo uskoro krece turisticka sezona, a turistickih djelatnika uvijek nedostaje, nitko ne zeli biti cistacica, sobarica….svi bi radili u uredu. Ako ti je tezak zivot, i nemas za hranu mislim da treba prihvatiti bilo koji posao, a ne uvaliti se kao ovaj iz clanka kod punice. Nazalost previse je takvih 🙁
šta fali punici…..punica je kraljica!!!
Svaka prica ima dvije strane. Surova cinjenica je da ljudi nazalost ostaju bez posla, a onda nas mediji bombardiraju aferama u kojima su svi nesto krali, i uvijek se tu prica o nekim milionima. Ukoliko danas ostanes bez posla lijepo u HZZ mozes ici na prekvalifikaciju nekih zanimanja kojih opet ima hrpa. Da trazis recimo prekvalifikaciju za programera (jer su opet vece mogucnosti za pronaci posao) gledali bi te kao najvecu budalu.
Naravno da je lijepo raditi ono sto volis, ali smatram da ih nema puno koji asu te srece… a da ne pricam o pitanju financija…
Prednost je svakako raditi ono sto volis ali postoji toliko varijabli koji ne idu svemu tome u prilog.