Vodič kroz dostupnost informacija, pametnjakoviće, dezinformacije i medijsku nepismenost

Mnogi su svojevremeno bili oduševljeni značajem koje su društvene mreže imale 2010. g. kada se desilo čuveno “Arapsko proleće“. 2012. g. sam bio u Monpeljeu na velikoj konferenciji posvećenoj budućnosti medija i novinarstva. Tamo sam imao prilike da pričam sa predstavnicima medija iz arapskih država gde su se desile revolucije 2010. g., i tada sam čuo za neverovatan nastavak ovih priča, o kojima skoro nijedan medij nije ništa objavljivao:

Opozicija “Aprilskom proleću” je godinu dana nakon tog događaja naučila jednako dobro da koristi društvene medije, što je iskoristila u širenju dezinformacija, i dve godine kasnije korisnici interneta u tim državama više nisu znali čemu da veruju na vebu!

Već dve godine u Srbiji smo svedoci naglog porasta svakakvih “medijskih” izvora koji većem delu stanovništva stvaraju potpunu konfuziju, uključujući i najgledanije/najčitanije medije koji pod pritiskom politike i željom za dominacijom na tržištu oglašavanja sve češće objavljuju neproverene i netačne informacije – samo da bi privukli što veći broj ljudi u ganjanju profita.

Sa druge strane, laka dostupnost informacija preko društvenih mreža stvara iluziju instant znanja i informisanosti, i sada živimo u vremenu porasta broja tzv. “pametnjakovića” koji se u sve razumeju, i imaju “značajno” mišljenje o svemu.

O ovoj temi preporučujem da pročitate Fejsbuk status psihološkinje Jelene Pantić.

Lepo je što svako ima pravo na svoje mišljenje, ali nije svako mišljenje relevantno (vredno da se vidi, čuje ili pročita). Preporučio bih da pročitate tekst na temu šta to znači imati relevantni nalog na društvenim medijima, i kada neki (Tviter) nalog postaje medij.

Medijskoj pimenosti na internetu prethodi digitalna pismenost!

Poznato je da u celom svetu preko 95% svih korisnika interneta ne razumeju kako se koristi internet, odnosno nemaju znanja o tome, već ga koriste kako znaju i umeju. Juče je na ovu temu objavljen tekst Ivana Minića u Netokraciji – “Digitalna pismenost kao uslov za bolje sutra”, a preporučujem da skinete i literaturu prema kojoj se kreira program borbe protiv digitalne nepismenosti.

Jedna od najčešćih posledica digitalne nepismenosti su roditelji koji znaju manje od svoje dece o kompjuterima i internetu (a ni ta deca ne znaju puno više), što dovodi do različitih problema – od problema privatnosti, krađa zbog nepoznavanja zaštite na internetu, različitih vrsta online maltretiranja dece, itd.

Drugim rečima – samo je lenjost (strah) razlog zašto neko danas još nije naučio kako se pravilno koriste kompjuteri i internet.

Savet: Bez obzira koliko mislite da poznajete kompjutere i internet zbog dužine korišćenja – upišite adekvatne kurseve da biste proverili šta sve ne znate!

Potreba za edukacijom iz oblasti medijske pismenosti – zakonska obaveza Države!

Verovali ili ne, 2012. g. u Srbiji je usvojena medijska strategija koja između ostalog definiše potrebu edukacije iz oblasti medijske pismenosti do 2016. g. Videćemo šta će se desiti do sledeće godine, ali od 1992. g. većina razvijenih država je u školstvo uvela predmet – Medijska pismenost, što je jedan od uslova ulaska u EU.

Medijska pismenost je skup gledišta koje u korišćenju medija aktivno primenjujemo da bismo protumačili značenje poruka koje primamo.

Uslov za razvoj medijske pismenosti u društvu je razumevanje i primena kritičkog mišljenja – upotreba određenog perioda vremena za prikupljanje dovoljne količine podataka koji daju više različitih rešenja problema, koji se logički rešavaju (u nekom periodu vremena). Društvene mreže daju upravo suprotno – instant informacije iz neproverenih izvora…

Prvi važan korak u shvatanju potrebe za kritičkim mišljenjem na vebu jeste znanje o načinu procenjivanja značaja veb lokacija na koje nailazite, kao i razumevanje aktivnosti pojedinih online korisnika (obavezno pročitati linkovani tekst). Pokušavao sam pre nekoliko godina da ponudim obuku iz ove oblasti, ali se ispostavilo da nema dovoljno svesti o tome daje većini ljudi potrebna ova edukacija (retko ko je dolazio na ovakve obuke)!

Posledica nerazumevanja značaja procene veb lokacija je porast tzv. XY online “medija” koji objavljuju polu-informacije i kojima veruju oni koji žele da su te informacije tačne!

Sa druge strane, nedostatak proveravanja vesti iz više (konceptualno) različitih izvora dovodi do pogrešnih zaključaka o tome šta se stvarno desilo. Jedan od boljih primera je svojevremeno bio “talas” rušenja određenih sajtova, od kojih je većina “srušena” zbog neodgovarajućeg veb hosting rešenja u slučaju porasta posećenosti (iako je bilo realnih napada na određene sajtove). U ovom slučaju je bilo potrebno veoma oprezno proveriti gde su se realno desili napadi na veb sajtove, a gde je to bila čista promocija “značaja” određenog veb sajta.

Preporuka: Bez obzira koliko mislite da poznajete medije i koliko mislite da ste stručni u sagledavanju “prave” i “istinite” slike o onome što se dešava oko vas, krenite iz radoznalosti da se informišete o potrebnim veštinama za što bolje “veranje po vrletima ovdašnjih medija” preko lokacija kao što je npr. MedijskaPismenost.net.

Kako koristiti medije u doba “hiper-inflacije” vesti?

O značaju pronalazaka realno važnih vesti pre nekoliko dana je pisao poznati stručnjak za društvene mreže Steve Rubel, u tekstu “A Beginner’s Guide to More Mindful Media Consumption”.

G. Rubel izdvaja tri karakteristična načina dolaska do vesti u ovo vreme u kontekstu kontrole sadržaja do kojih se dolazi:

1. Korišćenje pojedinačnih veb lokacija (mobilnih aplikacija pojedinačnog medija) radi pronalaženja vesti. U ovoj kategoriji klasičnog surfovanja vebom korisnik ima najviše kontrole do kakvih će informacija doći, naročito u slučaju korišćenja relevantnih medijskih izvora.
2. Korišćenje pretraživača za pronalazak vesti. U ovom slučaju korisnik ima relativnu kontrolu nad pojavom (relevantnih) vesti, u zavisnosti od teme koja se istražuje, kao i od procene samog algoritma pretraživača.
3. Korišćenje društvenih mreža za pronalazak vesti. Potpuno slučajni odabir vesti na koje “naletite” najviše utiče na potpuno nerealnu sliku o važnosti određenih informacija – i to dominantno u populaciji. Nedavno istraživanje kompanije eMarketer to potvrđuje kroz činjenicu da je Fejsbuk primaran način informisanja za većinu online korisnika, naročito za tzv. “milenijumsku” generaciju.

Jedno od rešenja problema snalaženja u ogromnim količinama vesti na vebu jeste varijacija na varijantu surfovanja pojedinačnim lokacijama – korišćenje relevantnih agregacionih medija (npr. Vesti.rs, Naslovi.net) i relevantnih servisa za pronalaženje vesti – ja npr. koristim mobilne aplikacije Zite (relevantne vesti iz oblasti interesovanja na engleskom jeziku) i Nuzzel (vesti koje šeruju vaši pratioci i prijatelji na Tviteru i Fejsbuku).

U kategoriji agregacionih medija nalaze se i relevantni nalozi na društvenim medijima (tzv. kuratori – priređivanje sadržaja ili news/content curation) koji odabiraju informacije za deljenje – ali na takav način da ste relevantno informisani iz određenih oblasti prateći takve naloge…

Šta nosi budućnost informisanja preko veba?

Videćemo šta će Tviter i Fejsbuk uraditi po pitanju izdavanja vesti – postoje neke inicijative kod oba servisa, ali bez obzira na to, sve veća pojava novih medija i “medija” dovešće do intenzivnije upotrebe alata za selekciju vesti – kod onog dela populacije koji ima želju da “izdvaja žito iz kukolja”.

Nastavak teksta (2015. g.) “Internet danas: Samozvani stručnjaci i instant poznavaoci svega i svačega!“

Vodič kroz dostupnost informacija, pametnjakoviće, dezinformacije i medijsku nepismenost, 5.2 out of 10 based on 21 ratings