U poslednje vreme sve češće čujem da vlasnici firmi koje se bave Web razvojem imaju velikih problema pri nalaženju adekvatnih programera…
– Veoma kvalitetni programeri imaju toliko posla, ili su već negde zaposleni.
– Veliki broj programera ne želi da napusti freelance poslove, koji za relativno malo vremena provedenog u radu, donose značajnija sredstva u odnosu na mesečne zarade koje se nude na domaćem tržištu programera. Bez obzira što to nisu sigurni i uvek redovni poslovi, ipak se ne radi puno radno vreme, a veliki broj programera hoće da izbegne svakodnevni rad od osam sati (nekada i više).
– Svedeća kategorija su programeri koji misle da puno toga znaju, pa se uz intenzivni rad u firmi ispostavi da nisu toliko dobri i pouzdani, i da se posle njihovog rada mora dosta “čistiti”. A ovakvi obavezno traže neke neverovatne pare za svoj nekvalitetni posao…
– Najdostupniji su programeri koji moraju da plaćaju mesečne izdatke za život (ne finasira ih neko drugi, kao npr. roditelji), i oni pristaju da rade za plate u domaćim web development firmama (koje nisu uopšte tako male, kada se redovno isplaćuju). Samo, ovakvi programeri koji kvalitetno i pouzdano rade ovaj posao, mogu se proglasiti za “veoma retke zverke”…
– Veliki broj onih koji završavaju fakultete i više škole kao programeri, najčešće neće baš da rade taj posao, ili ga ne rade kako treba (znači, ne svi, ali veliki broj).
– Najčešći način rešavanja problema sa programerima jeste angažovanje onih koji su spremni da rade, nemaju neka naročita znanja u praksi, i volji su da uče. Problem je jedino u tome da za takve programere treba postoji posebna osoba u firmi koja će se samo njima baviti, “da bi ih izveli na put”.
Moram reći, da kada se situacija sa vizama popravi, a naročito ako ikada uđemo u EU, ovaj problem sa nedostatkom kvalitetnih kadrova iz oblasti programiranja doći će do drastičnih razmera – pogledati primere Rumunije, Bugarske…
Primećeno: Sve veći problem doći do Web programera,Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Dragane ovaj tvoj tekst me je spasao pisanja to jest, prepisivanja svog, jer sam pre neki dan napisao jedan tekst na istu temu samo što je bio toliko nepodesan za objavljivanje da sam odlučio ipak da ostane samo draft, tako da ću svoje mišljenje i zapažanje izneti ovde – ako ne braniš.
Srbija jednostavno nije spremna za ovu struku. Postoji šačica ljudi koji stvarno vrede, ali zbog svoje geografske lokacije su u situaciji da im je satnica višestruko umanjena – ovo je suva istina i nemojte da vam neko kaže drugačije. Ljudi koji zapošljavaju kadar s naših prostora rade to isključivo iz ekonomskih razloga, te ne bi trebali da se zanosimo kako “imamo dobre ljude, ali eto – država nam kriva”. To su prazne priče. Ali kada su naručioci usluga ljudi koji su iz Srbije ali nisu iz industrije – oni ne znaju šta kupuju – i naravno ne znaju koliko vredi to što kupuju, te – neće ni da plate realnu cenu za to.
Hajde da vam dam jedan konkretan i vrlo komičan primer – nedeljno dobijemo barem dve molbe za zaposlenje u Superawesome Industries od strane freelancera (uvek su stranci u pitanju) – u 90% slučajeva traže satnicu koja je veća ili neznatno niža od naše koju naplaćujemo kao firma. O kvalitetu portfolija tih dizajnera ne bih sada, ali recimo da im ne bih dao ni 2.5€/h.
Kako trenutno dosta radim sa majstorima oko renovacije stana – mogu da vam kažem da se mi u Srbiji pošteno od ovog posla ‘leba nećemo najesti još barem pet godina. Dokle god imaš struku (recimo moler, stolar, gipsar) u kojoj čovek može da zaradi 150€ za jedan dan posla – a da pritom taj posao obavlja pijan – mi nemamo šta da pričamo o Web dizajnu, razvoju i ostalim pratećim pojavama na ovim prostorima.
Eto, ovo je naizgled pesimističan, ali vrlo realan pogleda na situaciju industrije u ovoj zemlji.
(Samo da se ogradim – u ovom komentaru nikako ne iznosim svoje nezadovoljstvo svojim ličnim prihodom, govorim uopšteno jer sam vrlo dobro upućen u satnice ljudi odavde jer i zapošljavam i zaposlen sam.)
Fina analiza, malo šta joj se može dodati. Želim samo reći da je ta situacija izražena u poslednjih godinu dana, nije ranije tako bilo. Imamo neprirodnu situaciju da se trenutno najčešće ne isplati biti preduzetnik u ovoj oblasti. Za takve firme ima nekoliko puteva:
1. Gašenje firme i prelazak u freelance ili druge nepreduzetničke vode
2. Spajanje sa drugom firmom – to praktično često znači upošljavanje vlasnika, odnosno pronalaženje motiva u vlasništvu firme
3. Nastavak trnovitog puta postavljanja firme na svoje noge
4. Zaokret ili pregrupisanje u paleti ponuđenih usluga – često specijalizacija ili pokretanje sopstvenih proizvoda ili usluga… ovde spada i pregrupisavanje klijenata koji je istovremeno i uzrok i posledica pregrupisavanju usluga
5. nešto što mi još nije palo na pamet…
Male firme imaju brze promene i vidim i ja kako imaju probleme koje Dragan navodi i vidim da idu nekim od navedenih puteva. Tržište je vrtoglavo dinamično, i bilo bi dobro napraviti osvrt na ovu temu za nekoliko meseci… stvari drastično neće biti iste.
Hvala na vašim komentarima koji direktno doprinose kvalitetu napisanog…
Dodao bih da najveća krivica za ovakvo stanje leži u obrazovonom sistemu koji produkuje ljude koji o svemu znaju ponešto a ni za šta nisu stručni. Ja sam samozaposlen, ali ne zapošljavam druge. Međutim, koleginica koja ima softversku firmu sa desetak zaposlenih ima sličan problem koji je opisao Dragan (i Dragan). Npr. javi se dilplomac sa ETF-a na (stalno otvoren konkurs), ne poznaje dobro programiranje, niti ima iskustva, ali traži početnu platu od 800 € + porezi i doprinosi i spreman je da uči…
Strpite se malkice, uskoro će iz Inđije kao sa tvorničke trake da izlaze stručni IT kadrovi sa kilogramima iskustva i klavirskim prstima…
Mi u firmi se držimo principa, da je bolje zaposliti jednog iskusnog programera, ali ga skupo platiti, nego zaposliti jednog amatera i plaćati ga sitnišom.
Zašto mislimo da je tako bolje? Zato što iskusni programer svoj posao odradi kako treba, ne mora mu se objašnjavati puno, source kôd je bolji i sa manje grešaka, tako da ne moramo gubiti vrijeme na “uhodavanje” i obučavanje po tehničkim pitanjima, a štedimo i puno vremena na otklanjanju mogućih programerskih grešaka.
Evo jedna konkretna računica (napomena: govorim za cijene u Austriji i pod danima mislim na efektivne radne dane):
– uzmimo jedan projekt sa budžetom od 100 000 EUR sa rokom izrade od 3 mjeseca
– od toga je planirano da se na programiranje, testiranje i uklanjanje grešaka potroši 60 000 EUR
– imamo trojicu iskusnih programera sa 5 godina iskustva, koji naplaćuju 65 EUR po satu; njima treba oko mjesec dana da završe svoj dio posla (programiranje, testiranje i uklanjanje grešaka), što daje 30 dana * 3 programera * 8 sati dnevno * 65 EUR po satu = 46 800 EUR
– imamo trojicu neiskusnih programera sa manje od godinu dana iskustva, koji naplaćuju 25 EUR po satu; njima treba 3 mjeseca da završe svoj dio posla, što daje 90 dana * 3 programera * 8 sati * 25 EUR po satu = 54 000 EUR. A pored ovog iznosa, mora se dodati i vrijeme, koje jedan senior programer mora potrošiti da bi im objasnio neke stvari i pomogao pri otklanjanju grešaka, kao i pri pregledu konačnog koda (code review), pa suma izađe na tih 60 000 EUR, pa čak i više.
A čiji kôd bi bio bolji? Koliko bi kafe, struje i toalet papira potrošili programeri? Sve su to faktori, koji se moraju uzeti pri zapošljavanju jdenog programera…
Koje programere biste vi izabrali?
Dakle, ako pred vas dođe neki iskusni programer i “lupi” neku cifru, razmislite dobro prije nego što ga odbijete u smislu:”Jesi ti lud jbt!? Znaš li ti koje su to pare?”…
Мислим да су размишљања послодаваца управо и разлог „недостатка“ кадра. Да би неко постао професионалац са пет година искуства, он то искуство негде мора да стекне. И сами спомињете како је потражња за веб програмерима у Србији почела релативно недавно, па самим тим, могуће је наћи једино freelancer-е са толико искуства. А они махом имају другачије методе рада, нису навикнути ни научени на жељену врсту тимског рада (од техничких, па до социјалних аспеката). У преводу, потребно је прилагођавање. А пошто је потребно прилагођавање, немамо конкретну меру „прикладности“ за било ког кандидата — неко може бити одличан програмер, али потпуно неуспешан на социјално-организационом плану.
Основна грешка послодаваца у Србији је да желе „готове“ стручњаке за мало пара. Ово уопште није проблем у програмерским фирмама, већ само у онима усмереним на веб, бар из мог искуства.
Знам за случај где је неко запослен и плаћан 3 месеца само да чита књиге и да се упути у проблематику (истина, матична фирма је америчка, али имају развојну канцеларију у Београду).
Сложио бих се и са суштином Дејанове анализе, али бих се изненадио да резултати „senior“ програмера не пролазе кроз „code review“. Такође бих додао да је врло ефикасан начин повећања „senior“ тима (ако за тим има потребе) ангажовање „junior“ програмера и њихово подучавањем, и ово сматрам јединим исправним начином запошљавања. Тј. ако некога запошљавате да би он био и остао „junior“ програмер, тј. ако вам није основни циљ да он што пре постане „senior“ програмер, онда вам је политика запошљавања лоша.
“Dokle god imaš struku (recimo moler, stolar, gipsar) u kojoj čovek može da zaradi 150€ za jedan dan posla – a da pritom taj posao obavlja pijan – mi nemamo šta da pričamo o Web dizajnu, razvoju i ostalim pratećim pojavama na ovim prostorima.”
Svaka ti stvar na izjavi, evo cu da je isprintam, okvirim i stavim na zid…
To i ja kazem nekim ljudima a oni nista ne kuze…
P.S. mislim se i ja da odem u piture…. 😡
Ne zaboravite ni činjenicu da dosta toga zavisi i od samog poslodavca – opšti odnos, očekivanja, komunikacija, jasno postavljanje zajedničkog cilja… Mogu poslodavci da kukaju koliko im je volja, ali i oni su značajan deo problema.
Мислим да је огроман део ове незгодације узрокован тиме што не постоји ниједна установа у Србији која ће избацити стручњака са широким погледом (нешто што је ЕТФ покушавао) и врхунским баратањем једном ужом облашћу (што ће ВЕТШ вероватно почети да покушава кад још мало ојача). Након што настане установа која би пружила ово о чему пишем, било би потребно још не баш мало времена до тренутка када би се ишколовали први нараштаји, затим на тржишту доказали вредност образовања које су стицали.