Kako je biti pesnik u Srbiji? – Pita se Iva na svom blogu. Kako je kod nas kompletna umetnost “u posedu” teških mediokriteta koji određuju ko je “podoban” umetnik – pesnik, književnik, slikar, muzičar (…); pa mu/joj se štampaju dela, priređuju izložbe ili književne večeri i sl.; ovo vreme donosi veoma lepo rešenje za oblasti u kojima se ne može očekivati neki profit i objavljivanje knjiga poezije – Internet.
Internet je omogućio da svi oni koji vole poeziju – i da je čitaju, i da je pišu, mogu da pronalaze različita online mesta gde se ista može pronaći i uživati u njoj. Sa druge strane, pesnici su dobili mogućnost da njihova dela čitaju stotine puta više osoba nego što bi se to desilo kada se objavi knjižica u stotinak primeraka…
Nije svaka poezija kvalitetna
Ako ste ikada tražili po Internetu mesta gde se može pronaći veći broj autora koji objavljuje svoju poeziju, verovatno ste mogli primetiti da kao i u drugim oblastima života, rada (pa i ostalih umetnosti) – veliki broj onoga što se pojavljuje na Netu pod imenom poezija zapravo nije ništa naročito vredno šire pažnje. Na žalost, ali ako ste iskreni, složićete se sa ovom konstatacijom!
Ono što donosi Internet definitivno jeste i objaktivan sud o tome što radite, uključujući i činjenicu koliko je poezija (ako je pišete) zanimljiva, interesantna i dopadljiva ostalim korisnicima Interneta koji se iskreno interesuju za dobru poeziju.
Meni je ova tema posebno interesantna iz razloga što sam u svom teenage periodu (nekih petnaest godina) napisao preko 1.000 pesama! To se naravno dešavalo pre pojave Interneta, pa sam pre nekoliko godina potpuno anonimno objavio određeni broj pesama na nekim forumima gde sam video značajniji broj osoba koje komentarišu autorske pesme. Ispostavilo se da su oni koji su pročitali to što sam ranije pisao bili pozitivno kritični… I to mi je bilo sasvim dovoljno…
Važno je da ako pišete poeziju, pokušate da dobijete što objektivniju sliku o tome šta o njoj misli neko ko vas ne poznaje, a voli poeziju. Jeste da može biti bolno, ali…
U nekoliko navrata sam imao prilike da pričam o potencijalima objavljivanja poezije na Internetu (hiljade osoba koje čitaju poeziju online u ovim krajevima) sa osobama koje se deklaširu kao književni kritičari, i od njih sam uglavnom dobijao veoma slične odgovore:
- Pesnici-amateri skoro po pravilu (default) pišu poeziju koja nema nikakvu vrednost sa aspekta posmatranja onoga što se zove “književna kritika”.
- Veoma je teško pronaći “autentične misli, ideje i osećanja” koja već nisu mnogo bolje opisane u prošlosti.
- “Lični pečat pesnika nije dovoljno ličan”.
- Pesnici-amateri uglavnom ne poznaju istoriju književnosti, ni poezije, pa ni ne znaju da to što su napisali već negde postoji dokumentovano – kvalitetnije i bolje od onoga što današnji pesnici pokušavaju da iskažu.
- Najveći procenat savremenih pesama pesnika-amatera se nalazi u kategoriji “banalne poezije”.
- …
Znači, od zvanične književne kritike teško da će ovdašnji pesnici-amateri imati neke vajde, ali zato hiljade nekih drugih osoba mogu uživati u njihovoj poeziji, ako su stvarno kvalitetni pesnici.
Napomena: Maksimalno dva puta sam bio u prilici da čujem “ispravnu” savremenu poeziju (ona koja se nalazi pod “udarom” književne kritike) – u jednoj reči KATASTROFA! Nikada više!
Promovisanje online poezije
Veoma je važno da osobe koje žele da predstave svoje pesme, iste prijave na ona mesta gde se nalaze predstavljeni pesnici u većem broju, počevši od različitih foruma (gde treba pronaći na kojima ima dosta korisnika sa sopstvenom poezijom), preko različitih online magazina i blogova koji objavljuju autorsku poeziju, kao što su npr.:
- Blog “Tragovi poezije”
- “Poezin” – Web Fanzin za angažovanu poeziju
- Poezija na sajtu Književnost.org
- “Pesničenje” – Pesnici izvan “poetskih krugova”
- “Eniaroyah” – Neprofitna književna Internet zajednica
- “Meta-fora” – Magazin za poeziju
- Glas poezije
Nemojte očajavati za offline pesničkim priznanjima i knjigama poezije koje vam neće niko odštampati (to nije isplativa delatnost).
Fokusirajte se da predstavite svoju poeziju na najbolji mogući način – na sopstvenom (pesničkom) blogu, i na mestima gde možete pročitati autorske pesme koje vam se dopadaju…
Online promocija poezije,Povoljno!
Naručite knjigu "[Digitalni] Pre-marketing"!
Digitalni Pre-Marketing objašnjava potrebne preduslove za rešavanje problema koji vas sprečavaju da dođete do značajno boljih marketing i PR rezultata na internetu.Naručite klasičnu ili e-book verziju knjige .>>
Hm.. Nakon što sam sve iz svesaka prepisao i uploadovao na Scribd, ostalo je tamo zaboravljeno.. (sat tek videh da je od poslednje moje posete čitanost prešla jublej od 30.000 ,)
Scribd: http://www.scribd.com/mladen%20bogicevic/documents
Nikad nisam imao ambiciju da je testiram kod kritičara, ali to sa forumima nikad mi nije palo na pamet.. Sad možda i probam..
Jedared sam zrnce toga dotakao na kratko..
BlogB92: http://blog.b92.net/text/11343/Moj-Bog/
Hiljadu pesama je mnogo za ceo život. Ja pišem pesme, pisao sam kao dete, prestao, pa počeo opet u srednjoj školi. Prvo sam kačio pesme na sajt http://www.poezijascg.com , a kasnije, kada sam napravio svoj blog, sam počeo da kačim po malo i na njega. Kačim na blog svoje pesme jer su mi drage, i zadovoljan sam time. I slažem se da će verovatno više ljudi pročitati vaše pesme ukoliko ih okačite na internet, kao što je primer sa jednom pesmom koju su svi redom kačili po FB profilima, bila je popularna, i napisana pre možda godinu dana. Zamislite, sad ne znam ni kako se zove pesma, da je potražim na Guglu. I svima je bila simpatična. Ali zato ako nekoga pitam za pesmu Na Gazmestanu od Milana Rakića, neko će znati pesmu napamet, neko samo prvu strofu, neko ništa, ali svi će znati za tu pesmu. Jer je ušla u čitanke. I ne samo što je ušla u čitanke, nego je “ostavila svoj pečat”. Poznato je da je mrtav pesnik u velikoj prednosti u odnosu na živog. Karavađove slike su “otkrivene” tek negde oko drugog svetskog rata. Našao se neki “stručnjak” koji je rekao da to valja, okačio na izložbu, i par godina kasnije, bum. Moja je poenta da umetnik mora da prihvati istinu da on nije bitan, nego njegovo delo. Tj, ako piše zarad slave, ili novca, uspeh je nemerljiv u odnosu na onog koji piše zarad pesme. Dis je platio izdavanje svojih knjiga, da bi sad neke njegove pesme svrstavali u jedne od najboljih pesama na srpskom jeziku. Poenta sa prihvatanjem istine da je bitnije delo je to da pesnik ne može da računa na svoje zadovoljstvo ukoliko ono nije samo pisanje, jer slava prave vrednosti uglavnom dolazi nakon smrti. A prava vrednost se sigurno kad tad otkrije. Za posao i sposobnosti, ljudi treba da znaju, jer ipak iza svakog posla stoji novac, usavršavanje, itd. A iza umetnosti jedini pravi cilj je duhovna ravnoteža.
Pesma koju sam okačio na poezijascg http://www.miloslekovic.com/poetry/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D1%83/ je objavljena u zbirci pesama o Svetom Jovanu Vladimiru “Rumija Jovanova”. Moj prijatelj Neven Milaković je izdao knjigu tako što ga je primetila izdavačka kuća na tom istom sajtu, i ponudila izdavanje knjige. Tako da je dobra strana interneta jedino potencijalno izdavanje knjige. Za čitanost sam već rekao da nije.
Što se tiče kvaliteta poezije, po meni to zavisi od ukusa posetioca. Meni je Ivina poezija odlična, dok se nekom ne bi ni malo svidela. A što se tiče offline i online promocije poezije, online je mnogo bolje, samo treba znati gde da se promoviše. I mislim da kvalitet uvek ispliva ako se promoviše pravilno, dok u obrnutom slučaju promocija može biti savršena bez ikakvog uspeha.
Za početak, hvala vam na vašem viđenju stvari.
Nisam sigurna da li ste moj tekst u potpunosti pročitali, zato me, molim vas, ispravite ako grešim: moje radove jesu čitali književni kritičari, kao i nekoliko poznatih domaćih autora, samo su mi rekli da se treba probiti preko konkursa, a ne putem samizdat rešenja.
Takođe sam dve od ovih pet-šest online merila kvaliteta suptilno potkačila zbog očigledne netrpeljivosti prema svakome ko pokušava da uđe u njihove “klanove”, ne odgovara njihovim stereotipima o tome kako bi umetnik trebalo da izgleda i kako bi trebalo da se ponaša. No, ovi ostali su više nego fini. Njima svaka čast.
Ne bi mi se dopala vizura iz koje sam ja nužno šarlatan, samo zato što sam na Internetu i imam siroti mali blog, nemam pojma o terminologiji, dizajnu i sl; tako da se nadam da ste ovde moju situaciju koristili samo za primer, tj. da je u pitanju samo nesrećan redosled elemenata (“Ona piše…a ja sam pisao u pubertetu i mislio da nešto vredim…”)
Ponavljam, nadam se da sam nešto ovde baš, baš pogrešno razumela, jer ne želim anti-reklamu gde između redova ispada da nemam tri blage:/ Niti se slažem da sam primer za nekoga ko ponavlja nešto što je već rečeno, banalnog pesnika i sl.
@Iva Na početku teksta sam pomenuo da ste vi pisali na temu stanja pesništva u Srbiji. Ceo tekst je namenjen svima koji žele da prikažu šta rade iz oblasti poezije, i preporuka da se to radi preko Interneta, sve dok se situacija sa klasičnim umetničkim establišmentima ne promeni.
Ovaj tekst se ne odnosi na vaš slučaj, vaš tekst je bio povod da napišem ovaj tekst.
P.S. Vaš tekst sam pročitao do kraja.
Publikovanje poezije na hartiji i na internetu je u osnovi isto ako govorimo o samizdat varijanti. Ako govorimo o publikacijama koje neko uređuje, onda je prednost na strani hartije, jer još uvek nema dovoljno dobrih književnih časopisa isključivo u internet verziji.
Zašto nema, posebno je pitanje.
I jedan savet Ivi i drugim mladim pesnicima: ne samo konkursi, postoje i časopisi, u stvari, objavljivanje u časopisima je mnogo važnije od konkursa, a i od samizdat knjiga. Koji časopisi? Recimo: Povelja, Polja, Koraci, Sveske, BKČ…
Voleo bih da pustim par stihova na ovaj sajt a vi pripomognite……….pozdrav
Človek v poezijo težko zapiše več od življenja in ljudje nimamo tako edinstvenih življenj. Imamo pa lahko svoj osebni slog, to pa res. Tudi to je res, da elitni literarni krogi sploh ne iščejo ljudi izven svojih krogov in vanje pretežno sprejemajo samo akademsko izobražene na literarnem področju. Vendar obstajajo ljudje, ki imajo dar in bi se s primerno kritiko lahko izpilili, izboljšali – pa se z njimi nihče ne ukvarja. Redkokdo je opažen in doživi pozornost tudi zato, ker ni interesa za izdajo poetičnih knjig – niso tržno zanimive, saj še ugledni pesniki relativno težko pridejo do knjige, vsaj v Sloveniji, kjer smo ljudje take vrste, da več ljudi piše poezijo kot jo bere.
Na netu pa ljudje zapisujemo marsikaj in težko bi rekli, da je vse slabo.
Morda je problem le v tem, da so pesmi prehitro objavljene in niso obrušene. Pri nas ljudje komentirajo le čisto preproste pesmi, drugačne pa le redko in zato človek sploh ne dobi odziva, ali pa je odziv bolj banalen od pesmi. Morda le še to, da sem že našla priznano, uveljavljeno poezijo, ki mi ni dala čisto nič. Včasih pa stroka hvali nevidna cesarjeva oblačila.
Lep pozdrav iz Ljubljane.
Бранко Миљковић је записао ” Поезију ће сви писати”, а Интернет је омогућио да сви своја писанија и објаве. Мада, убеђен сам да Бранко није мислио да ће поезију баш сви записивати. Лично на та писанија, нарочито по друштвеним мрежама, не обраћам нарочиту пажњу. Више ми смета што, данас неки друштвено уважени песници пишу којештарије, што удружени у разне кланове једни другима додељују награде и нико ван тог круга не може да исплива на површину. Зато сајт који уређујем је “друштво мртвих песника” јер ме занимају само непролазне вредности које можете читати на сајту Поезија суштине ( http://www.poezijasustine.rs ) и блогу ПОЕЗИЈА ВЕКОВА ( http://www.poetaza.blogspot.com ). И ја пишем поезију и доса сам објавио неколико књига, али као што рекох од неких кланова се не може испливати, па своје песме постављам на блог РАМ ЗА СНОВЕ ( http://www.poetryaz.blogspot.com ).